Новости России, Сербии, новости со всего мира

„Оно што људи раде у часовима доколице одређује општи морал и унутрашњу дисциплину народа. Скраћивање радног времена ствара проблем како да се користи повећано слободно време, те се намеће потреба за хитним решењем овог проблема. Морал народа се ствара у слободно време.“

Др. Џост А.М. Мерло у есеју „Видови панике“ у „Збирка чланака из војне психологије“, „Војно-издавачки завод“, Београд 1965. страна 322

„Пре искрцавања на Иво Џиму међу војницима је владала епидемија пролива. Мада се у почетку мислило на дизентерију, коначно је ипак прихваћено мишљење да су општа живчана напетост и пригушен страх изазвали трбушно-цревне поремећаје“

Др. Џост А.М. Мерло у есеју „Видови панике“ у „Збирка чланака из војне психологије“, „Војно-издавачки завод“, Београд 1965. страна 305

„Човеку које је друштвено биће, самоћа је отров. Сваки страх изазива осећање усамљености, а свака усамљеност изазива страх.“

Др. Џост А.М. Мерло у есеју „Видови панике“ у „Збирка чланака из војне психологије“, „Војно-издавачки завод“, Београд 1965. страна 296 

Срби много воле више да псују хлеба него да га једу.

„Кад човек одуговлачи, с пропашћу се игра“

Из поеме „Послови и дани“

„Право и трајно пријатељство може постојати само међу особама високих моралних схватања, сукоби и раскидање пријатељства дешавају се међу онима који на прво место стављају своју матерјалну корист“

Из књиге, „О питањима карактера и моралног избора“ , страна 164., СКЗ Београд 2019. 

„Под слободом разумен бодро одржавање атмосфере у којој људи имају могућности да се осете што више својима. Према томе слобода је производ права. Држава која је створена под условима битним за пуно развијање наших моћи. Пружиће слободу својим грађанима. Она ће ослободити њихову личност. Она ће им омогућути да пренесу своје специјално и лично искуство заједничком добру. Она ће пружити гарантије да се владине одлуке доносе са најширим познавањем чињеницама“

„Политичка граматика“, књига прва, „Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А.Д“ Београд 1934. 

„Ако у политици постоји иједна истина која је сигурна, то је онда истина да један покварен народ, и то дубоко покварен, није створен за слободу и неће је никада досегнути“

„Списи о револуцији“, „Градац“, Чачак 2001.

„Неке нације имају медиокритетске активности, оне једва да обележавају стазу векова; о њима се веома мало говори, и оне готово увек уживају у срећи уместо да се диче славом. Друге, сасвим супротно, играју упадљиве улоге, али увек са тајним циљевима. Овој је нацији судбина одредила да побеђује и да под својом моћи уједињује више различитих нација; оној је, пак, природа наложила да се не шири преко својих граница: она је велика само у оквиру њих“

„Списи о револуцији“, „Градац“, Чачак 2001.

„Бољшевици су израсли као емигрантска странка која ради нелегално, у тајности, методама свих тајних друштава. У тој традицији руске револуције, суштински терористичке и анархистичке, они су израсли и те традиције не умеју да се ослободе. Отуда сви ти недостаци бољшевичке управе, заправо импровизацији у управи, то дилетанство у управи и мањак промишљеног, целовитог плана, повезаности и доследности.“

Томаш Гариг Масарик у есеју „Револуција и бољшевици“ обајављеног у књизи, „О бољшевизму(1920-1921),забрањени Масарик“, „Завод за издавање уџбеника“, Београд 2014. 

„У младости сан била срећан човек“. Одрасла сам као `дете природе` под дрвећем и грмљем, са биљкама и инсектима, заштићена и заклоњена, у једном времену које није знало ни за радио ни за телевизију.“

Лени Рифенштал у књизи „Сећања“,  „Логос“, „Златни змај“, „Укронија“, Београд 2006.

„После живота на Гренланду, европски градови су деловали прилично тесно. Била сам потпуно сметена. Иритирао ме је призор толиких часописа изложених по трафикама и непотребних ствари које нам на Гренланду уопште нису недостајале. Тамо сам била понела две кутије са књигама, али нисам прочитала ни једну једину. Сметала ми је бука на улицама и ужурбаност људи који који су хитали на све стране. Најрадије бих се поново вратила  - назад на Гренланд.“

Лени Рифенштал у књизи „Сећања“,  „Логос“, „Златни змај“, „Укронија“, Београд 2006.

Љубав је једини начин да схватимо друго људско биће у најскривенијем језгру његове личности. Нико не може добро разумети суштину друге особе ако је не воли. Духовни чин љубави га чини способним да уочи битне црте и особине вољене особе и шта више, да види и оно што се у њој потенцијално скрива, што још није остварено али се може остварити. 

Особа која воли, својом љубављу оспособљававља вољену особу да оствари те прикривене могућности будећи свест о ономе шта може и шта треба да постане, подстиче у њој остварење тих потенцијала.

Виктор Франкл у књизи „Зашто сте нисте убили?“ издање „И.П - Жарко Албуљ“ 1994.

„А Русу је мрзак немачки патос малаграђанског уређивања живота. Немац осећа да га Немачка неће спасти, да он сам мора да спасе Немачку. А Рус мисли да неће он спасти Русију, већ ће Русија спасти њега. Рус се никада не осећа као организатор. Он је навикао да га организују. И чак је у овом страшном рату (Други светски рат), мада је руска држава у опасности, тешко довести руског човека до свести о тој опасности, пробудити у њему осећај одговорности за судбину отаџбине, изазвати напон енергија. Руски се човек теши тиме да се иза њега још налазе непрегледна пространства и да ће га спасти, он се не боји и није превише склон да сувише напреже своје снаге. И руски човек тешко долази до свести о нужности да мобилише сву своју енергију.“

Николај Берђајев у есеју „О власти простора над руском душом“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002

„Узмимо Немца. Он се осећа притешњеним са свих страна, као у мишоловци. Нема ширине ни око њега ни у њему самом. Он тражи спас у својој сопственој организованој енергији, у интензивној активности. Код Немаца све мора да буде на месту, све рапоређено. Без самодисциплине и одговорности Немац не може да постоји. Он свуда види границе и свуда поставља границе. Немац не може да постоји у безграничности, њему је туђа и мрска словенска бескрајност. Он би само уз велики напон енергије хтео да прошири своје границе. Немац мора да презире руског човека због тога што он (Рус) не уме да живи, уређује живот, организује живот, ничему не зна меру и место, не успева да постиже оно што је могуће.“

Николај Берђајев у есеју „О власти простора над руском душом“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002

„Уопште узев данас се императорско иконоборство у историји приказује као правац који је по духу аналоган епоси реформације. Исти такав је био устанак световног духа против клерикалног духа средњег века. У истом том духу побунио се против клерикализма и немачки световни дух Kulturkampfa из Бизмарковог доба. као и лаички фанатизам III Француске републике, која се овојила од Католичке цркве. Тај дух је сродан нашем либералном и радикалном „просветитељству“ који је већ поппримио варварски неизмерни бољшевучки деспотизам.“

„Васељенски Сабори“, „СКЗ“, „ПБФ“, Београд 2009.

„Демократски морал пориче индивидуалност свакога у име привида инвидуалности свих других, тачније, за њега не постоји не постоји индивидуалност као таква, нема живе историје људске душе. Демократски морал се неминовно изопачује у самозадовољну и властољубиву малограђанштину, у баналност која не зна за духовну осетљивост и префињеност, у занатску дресуру и нормирање.“

Николај Берђајев у есеју „Трагедија и свакодневица“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.

„Циљ свега је - просечан човек; буржуј спокојан међу милионима исто тако просечних, исто тако спокојних.“

Цитат Константина Леонтјева преузет из есеја Николаја Берђајева „Константин Леонтјев“ објављеног у књизи „Човек и машина“, БРИМО, Београд 2002.

Лако је туђим к..... по копривама лупати.

„Дух тевтонске гордости прожео је читаву немачку науку и философију. Немци се не задовољавају инстинктивним презиром према другим расама и народима, они хоће да презиру на научној основи, да презиру сређено, организовано и дисциплиновано. Немачка самоувереност је увек педантеријска и методолошки образложена.“

Николај Берђајев у есеју „Религија Германизма“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.   

„Немачки свет је у првом реду Централна Европа. Немачки идеолози сматрају Немце творцима и чуварима средњоевропске културе. Француску, Енглеску, Италију, Русију, осећају као периферију Европе. Судбина Германизма се замишља као судбина Европе, победа германизма – као победа европске културе.Религија Германизма сматра немачки народ оном једином чистом аријевском расом која је позвана да европску духовну културу учвршћује не само напорима духа, него исто тако и крвљу и оковима. Германизам би хтео да за навек учврсти доминацију Централне Европе, он тежи да прошири свој утицај на Исток, у Турску и Кину, али омета прави излазак изван оквира Европе и затворене европске културе. Германизам, опседнут опседнут идејом своје изузетне културне мисије, посвуда носи своју затворено-европску и затворено-немачку културу, ничим се не обогаћујући ,  никога и ништа признајући у свету...“

Николај Берђајев у есеју „Религија Германизма“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.   

„Немачка монистичка организација, немачки ред, недопуштају апокалиптичне доживљаје, не трпе осећања наступања краја старог света, они учвршћују овај свет у лошој бесконачности. Апокалипсу Немци у целини препуштају руском хаосу који толико презиру. Ми пак презиремо овај вечити немачки ред.“

Николај Берђајев у есеју „Религија Германизма“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.   

„Савременим Немцима је милија градња материјалних. Немачка гносеологија је иста онаква дресура као и немачки империјализам. Немац се осећа слободним једино у касарни. На слободи он осећа притисак хаотичне нужности. У схватању слободе с Немцима никада нећемо постићи договор.“

Николај Берђајев у есеју „Религија Германизма“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.   

„На њу/њега можеш да се ослониш као на кору од банане.“

„...мисли да му је функција и памет дала“

Мирослав Ћиро Блажевић о Давору Шукеру за дневник „Нове тв“ од 12. јула 2018.

Ова мисао може да опише сваког које дошaо на руководеће место у Србији, на било коjeм новоу државне бирократије од 1919. до данас. (Част изузецима)

„Наређења којима се не повинујеш, те чине славним“ 

Изрека највећег америчког војсковође Генерала Дагласа МакАртура поменута у серији „Амерички Цезар“, рађеној по књизи истог наслова, аутора Вилијема Манчестера. 

Из цитата може да се схвати да мислима Генерала МакАртура није посвећивана дужна пажња, на војној академији ЈНА...

„Не искључује се могућност да ћемо доживети и такво стање у коме се неће знати ко је шпијун, а ко је жртва, или још боље речено, сви ће бити шпијуни и жртве, с повременом променом улога.“

Угљеша Поповић,први  начелник војнообавештајног сервиса војске краљевине Југославије, у књизи „Десети по реду" коју се појавила као самиздат 1976. у Београду, издата од стране Угљеше Поповића

„Пре пет стотина година, наши савезници Срби пошли су у Косовски бој, који ће представљати крај њихових победа и почетак њихове славе. Управо онда када је српско царство било смртно рањено, српска нација је добила прилику да покаже сопствену бесмртност; јер се бесмртност може открити тек у смрти. Тако је ужасно жива та хришћанска ствар коју зовемо нација, да је чак и њена смрт - жива.“

Гилберт Кит Честертон у књизи „Оно што се назива нацијом“, цитат узет из текста „Срби у великом времену“ који је објављен у часопису „Православље“,од првог јула 2014 

„За Србина, Аустријанац је хришћанин попут Јуде Искариотског. Он је хришћанин који му је забио нож у леђа док се он још борио лицем окренут невернику. И његов праведни гнев пун је пет векова сакупљеног једа и мрачан као онај дан жалости када је крв његових светитеља и јунака узалуд проливена на Косову пољу.“

Гилберт Кит Честертон у књизи „Оно што се назива нацијом“, цитат узет из текста „Срби у великом времену“ који је објављен у часопису „Православље“,од првог јула 2014 

„...постоји само једна војска која носи слику свог команданта, не како седи на престолу или јаше на коњу, већ како издише на крсту.“

Гилберт Кит Честертон у књизи „Оно што се назива нацијом“, цитат узет из текста „Срби у великом времену“ који је објављен у часопису „Православље“,од првог јула 2014 

„Уколико су у бесу убијали тиране који су истовремено били и издајници, то је зато што за њих фраза 'продавање прелаза' (selling the pass) није само отрцана политичка метафора, већ се често односи на стварни прелаз, преко стварних планина, чија би продаја донела пропаст стварним селима у стварној долини.“

Гилберт Кит Честертон у књизи „Оно што се назива нацијом“, цитат узет из текста „Срби у великом времену“ који је објављен у часопису „Православље“,од првог јула 2014.

„Америка никад није била невина. Чедност смо изгубили на броду којим смо допловили овамо и касније због тога никад нисмо покајали. Наш грех не може да се припише неком појединачном догађају или сплету околности. Не може да се изгуби нешто што у основи није ни постојало.“

Џејмс Елрој у прологу романа „Амерички таблоид“, Народна књига-Алфа, Београд 2005.

„Потрошачки менталитет надокнађује нам прошлост која није постојала. Хагиографије у свеце производе политичаре-муваторе, а њихове тешке промашаје проглашавају делима велике моралне вредности. Историја нам је толико замагљена да не може да се разабере истина и да се стигне до позног сазнања. Само безобзирно скидање вела тајне са чињеница може да нам отвори очи.“

Џејмс Елрој у прологу романа „Амерички таблоид“, Народна књига-Алфа, Београд 2005

„Пре свега човек мора да воли своју земљу, да је воли у свим њеним противречностима, са њеним гресима и недостацима. Без љубави према својој земљи човек је немоћан да било шта створи, немоћан је да овлада земљом.“

Николај Берђајев у есеју „Душа Русије“ из књиге „Човек и машина“, БРИМО, Београд, 2002.

„Моралиста је биће повучено у себе (интровертно) и усредсређено на своја стања и преживљавања, на своје склоности и заслуге. За њега је важније и драгоценије да се сам уздржи од неког ружног поступка него да унесе животворно струјање у друштвени, црквени, национални и социјални живот.“

Иван Иљин у делу „О супротстављању злу силом“ , „Zepter world book“, Београд 2001.

„За разум је све јасно и просто, он не види сложеност унутрашњег и спољашњег живота, он не зна за трагичне противречности, његов задатак је да упрости сложеност до јасног и да сведе јасно на систематско јединство. Он је слеп за реалност и има посла само са апстрактним појмовима.“

Иван Иљин у делу „О супротстављању злу силом“ , „Zepter world book“, Београд 2001.

„Руски цар није био демократичан, али је био хуман. Он је био хришћански пацифиста; има нечег толстојевског у сваком Русу. Није то само пука машта када се говори о Белом Цару: за Русију чак и уништење има смртоносну мекоћу снега. Њене идеје су често невине и чак детињасте, попут идеје о миру. Појам Свете Алијансе био је предивна истина за цара, мада само богохулничка шала за његове лупешке савезнике, Метерниха и Кеслрија.“

Гилберт Кит Честертон, „Злочини Енглеске“, Богословско друштво Отачник, Београд; Бернар, Стари Бановци; (Интерклима графика, Врњачка Бања), 2014

„Суштина комунизма је у томе да он само реформише џепароша тиме што забрањује џепове.“

Гилберт Кит Честертон, „Обрис здравог разума“, Богословско друштво Отачник, Београд; Бернар, Стари Бановци; (Интерклима графика, Врњачка Бања), 2014.

„Дакле, капиталистички систем, добар или лош, исправан или погрешан, почива на две идеје: да ће богати увек бити довољно богати да унајме сиромашне; и да ће сиромашни увек бити довољно сиромашни да желе да буду унајмљени.“

Гилберт Кит Честертон, „Обрис здравог разума“, Богословско друштво Отачник, Београд; Бернар, Стари Бановци; (Интерклима графика, Врњачка Бања), 2014.

„У атмосфери капитализма, човеку који гомила поље до поља ласкају; али у атмосфери поседништва њему се одмах ругају или га можда и каменују. Последица је да село није потонуло у плутократију, нити предграђе у полигамију.“

Гилберт Кит Честертон, „Обрис здравог разума“, Богословско друштво Отачник, Београд; Бернар, Стари Бановци; (Интерклима графика, Врњачка Бања), 2014.

„Борба између централне власти и феудалаца није се водила само око малог земљопоседа него, пре свега, око самих земљопоседника, до којих је и једној и другој страни било највише стало.“

Георгије Острогорски, „Историја Византије“, Просвета, Београд 1996

„У додирима савремене европске цивилизације с древинм расама и древним културама увек има нечег богохулног. А таштина европске, буржоаске, и научне цивилизаторске свести је толико жалосна и вулгарна појава да она духовно може да се разматра једино као симптом наступајућег краја Европе - монополисте светске цивилизације. Сумрак Европе - ето осећања кога немогуће ослободити се. Европи прети делимична варваризација.“

Николај Берђајев у есеју „Крај Европе“ из књиге „Човек и машина“, БРИМО, Београд 2002

„Руска одбојност и равнодушност према идејама, често прелази у равнодушност према истини. Руски човек не тражи много истину, он тражи правду, коју замишља било религиозно, било морално, било социјално - он тражи спасење. У томе постоји нешто специфично руско, постоји својеврсна права руска истина.“

Николај Берђајев у есеју „О односу Руса према идејама“ у књизи „Човек и машина“, БРИМО, Београд, 2002.

„Мисија Енглеске је више спољашња. Мисија Русије - више унутрашња. Русија стоји у центру Истока и Запада, она је Истоко-Запад. Русија је - највећа империја. Али управо зато јој је туђ империјализам у енглеском или немачком смислу речи. Ми, Руси немамо велокоимперијалистичке тежње, зато што је велика империја маша датост, а не - наш задатак. Русија је и сувише велика да би имала занос ширења и владавине. А и темперамент словенске расе није империјалистички темперамент. Русија не тежи колонијама, јер у њој самој постоје огромне азијатске колоније у којима предстоји још много посла. Мисија Русије је - заштита и ослобођење малих народа.“

Николај Берђајев у есеју „Крај Европе“ у књизи „Човек и машина“, БРИМО, Београд, 2002.

„Треба рећи да се пред капиталистичким светом - акапитализам је био велика новина у социјалној структури човечанства -  хришћанство збунило и није знало како на њега да реагује, оно је делом од њега побегло, а делом му се прилагодило. Међутим није била нађена стваралачка реакција, није био пронађен стваралачки израз из тога што је живот био поставио.“

Николај Берђајев у есеју „Хришћани пред савременом стварношћу“ у књизи „Човек и машина“, БРИМО 2002. Београд

„У другој половини деветнаестог века, тој епоси нефилозофској и техничкој, у којој је владала кратковида љубав за специјалности, у којој је владао историјски материјализам, у тој епоси сићушности, идеал резона и науке се популаризовао и раширио. Реформа и ренесанса, две сестре рођене, и револуција, њихова кћи, донеле су нову инквизицију, инквизицију Науке, однеле су стварну веру. Ова нова инквизиција науке носи са собом смех и презир за оне који неће да јој се покоре, који неће да слушају слепо њену ортодоксију“.

Владимир Вујић, „Спутана и ослобођена мисао“, „Задужбина Хиландара“, Београд, 2006.

„Много тога у први мах изгледа ужасно; али како се томе посветим, и запишем, оно ужасно нестаје – не буде чак више ни помена вредно“

Петер Хандке, „Јуче, на путу“, СКЗ, Београд 2007.

„Да се усамљеништво пробије, да се стварна веза успостави, потребно је да човек у човеку види дух, осети брата мученика духовног, да човек види човека кроз сопствене муке, грехове, падове, слабости, кроз оно што је најцрње и највише опако у њему, кроз убоштво душевно и страсти; и да у свему томе, у себи и другима, открије себе и друге, себе у вези са свима.“

Владимир Вујић, „Спутана и ослобођена мисао“ , „Задужбина Хиландара“, Београд 2006.

„Прошлост и садашњост су нам средства; једино будућност нам је сврха. На тај начин ми никад не живимо, него се надамо да ћемо живети; и пошто се увек припремамо да будемо срећни, неизбежно је да то никад нисмо.“

Блез Паскал, у књизи „Мисли“, „БИГЗ“ 1980.

„Нема очигледнијег доказа за цивилизаторску моћ византиске престонице него што је чињеница да је сељачки син из балканске унутрашњости Јустинијан био најобразованији човек свога века и да је остао оличење римске универзалне идеје.“

Георгиј Острогорски, у књизи „Историја Византије“, „Прпсвета“, 1996.