„Демократски морал пориче индивидуалност свакога у име привида инвидуалности свих других, тачније, за њега не постоји не постоји индивидуалност као таква, нема живе историје људске душе. Демократски морал се неминовно изопачује у самозадовољну и властољубиву малограђанштину, у баналност која не зна за духовну осетљивост и префињеност, у занатску дресуру и нормирање.“
Николај Берђајев у есеју „Трагедија и свакодневица“ објављеном у књизи „Човек и машина“ „Бримо“, Београд 2002.