Новости России, Сербии, новости со всего мира

Ми који смо од мајмуна настали одрекли смо се творца и за праоца изабрали бесловесно биће, да би оправдали себе и да се не би покајали.

   Са гађењем сам гледао документарни, или пре исфорсирани ријалити о удружењу  утеривача дугова из Ирске, који о овоме говори. Са поносом.

   Моја тетка, стара жена, није мењала канал и гледала је, па констатовала – Ја ово не разумем. Ја сам констатовао да је неразумно да се тако нешто разуме, ма каква била неразумна намера онога који је такав филм направио. Филм је био о горилиној деци. О  удружењу бесловесних који савесно живе свој живот.

   То иде овако.

   Главни лик има теретану, која је и бокс клуб, где се окупљају „жестоки момци“,   како је неко некада кукавички назвао оболеле од гнева и насиља; и тај са теретаном је покровитељ и узор свима који ту долазе. Даље, прича он како они помажу свима из краја а и шире, јер се за њега и момке зна свуда; а помажу свима који „нису  ратници“; јер он за себе зна да је ратник; а и помажу свима који би да наплате дугове од дужника. Каже, да тако чине добро дело и врше правду, чиме даје смисао себи и послу утеривача дугова.    

   У филму се појављује лепеза ликова, детруктивних и не мање самодеструктивних јер они не само да бију људе, него и себе секу и повређују, а опет су сви они срећни  јер имају једни друге. Као снаша огледало. У идили заједништва, а у личним  причама које се једино разликују у степену самозаборава, главни лик се сакрива  иза приче – „такав је живот“ а онда мало храбрије дода - „ја сам тај који поставља правила“. Онда  други каже да је био злостављан од очуха као дете, а трећи ништа не прича него вреба сваку прилику да и пред камером, а на миг газде скочи и удари,  или да прискочи кад више њих бију једног. Свако од њих хоће себе да увери да има добар разлог зашто ради то што ради. Своди се на „живот је такав“ и „неко други је  одговоран што је тако како јесте“. Више пута се понавља самохипнотичка констатација да је тај кога бију, заслужио. Осим што воле да бију и морају да се самопотврђују да су дорасли животу, они и живе од тога. Били би они и џабе али је права ствар када их за то плате. Показују и како умеју да трпе а не морају, па себе  шрафцигером боду у јетру. Једни друге потврђују и једни другима су узор.

   У поретку горилине деце најјачи опстају, циљ оправдава средство и не постоји ништа слично савести.

   „Страх се страхом лечи“ – каже главни лик алфа мужјак и показује да у ствари тачно зна шта ради, и зато тврди да је савест само алиби за слабе, а за јаке важе само правила јачих, под условом да су они ти јачи.   

   Све ово важи као однос међу људима уопште, јер човек по слабости би да дорасте и доскочи страху, који је синоним за смрт, и што гори постаје све више се плаши, лаже и оправдава себе. Убио би да оправда себе. Посебно онда.

   Оправдање за  немање савести, недостатак покајања, за бесловесност немају, ни за себе ни за друге. Уместо тога имају алиби.

   То је алиби за горилину децу како је робове света и тела назвао свети владика  Николај.

Свако ко споји две епизоде серије „Јутро ће променити све“ суочи с чињеницом изневеравања наслова и не-изневеравања рефрена песме с уводне шпице: јутро, заиста, све променити неће у животима четворо главних протагониста, али ће све што видимо бити добра и сасвим огољена показна вежба шта је то ТВ серија, заправо. Волео бих да, макар у пројекцији, можемо да проживимо живот од хиљаду година и одгледамо једну серију која ће управо толико да траје, кладим се да бисмо се уверили да сви ликови у серијама, па и ово четворо, заиста могу овако још дуго, дуго... а да ми не померимо лествицу очекивања ни за милиметар.

Цена тог прилагођавања радње „развлачењу пите“ јесте страшно снижавање интензитета проживљеног, ликови више уопште не стреме заокруживању својих функција у наративу, костур радње намерно избегава да очврсне и утегне се, да би га отворио за што већи број догодовштина, са што више каприца и уроњености у „прозу“ .

Ликови, који би у било ком филму из 80-тих били споредни делови контра-радњи, одједном постају страшно битни, а њихова прикљученија постају права мала школа лажног живота. У нашој колонијалној ситуацији то постаје посебан проблем, јер се оне појављују и као „лажни глас“ и непогрешиво, износећи тобожњи „прљав веш“ и „стања“ , промашују сваки иоле битан проблем, којег се, као, дотичу. Још што професионализам екипе (на завидном нивоу) служи само као „маска“ и забашурује испразност садржаја.

Све је дакле одлично одглумљено, снимљено, монтирано и озвучено, само што то „све“ не заслужује толики труд и чак, напротив, да је ту мало примесе истинског треша - разоткрила би се суштинска урнебесност доживљаја, рецимо, асистентице на факултету која, одједном, открива да је лезбејка, те се приватава са студентима и проналази сапутнице по караоке-баровима; а њен брат напушта амерички универзитет, тек да би се подвргавао „теорији заостале средине“ , те завршава радећи у градском зеленилу да би, у још једном „преокрету“ сусрео бившу девојку на травњаку, а она га, посао увела у посао с машином која процењује ко је идеални кандидат за посао... ; један од њих направи дете својој љуби, која у међувремену нађе дечка, па је он принуђен да се савладава и, на неспретне начине, настоји да одговори захтевима очинства... ; а четврта другарица нпр. има јако мало времена да одлучи хоће ли да прода постер с потписом Дејвида Боувија или не...

Па то је, некад, у срећна времена, био садржај за Џона Вотерса, а не за оволику озбиљност и нагваждање о „положају омладине“ .  Али, ето, шта је ту је, добар део гледатељства је преварен да је то све то прави „дашак живота“ и да су, сад, након двадесетак епизода овога, сви паметнији и освешћенији.

Но, управо је то најпозитивнији резултат отелотворавања света Маје Пелевић: што се на њој показује општепогубан утицај серија на перцепцију. И ето, ни најдовитљивији гледаоци више не умеју да разликују ексцентричну измештност од реализма (да не кажем: реалности) .

Kaд неко буде гледао једини филм о Првом светском рату снимљен у поретку који је „затирао све што је српско“ , пре неких пола века, и даље ће веровати да је Србија у том рату победила.

Кад буде гледао филмове из данашње Србије – неће.

Најновији урадак из серијала „Аустро-Угарска побеђује на свим фронтовима“ долази од некада врло перспективног српског Холивуђанина, Гаге Антонијевића („Спаситељ“ , „Тврда лова“...) , који се, нажалост, подстакнут  „тврдом ловом“ Марка Мишковића, удружио с Наташом Дракулић, те почео да креира слику наше садашњости (“Убице мога оца“) , али и прошлости („Убице мога прадеде“) .

Тотално праволинијски скуп смехотресних епизода у којем српски војници трпе издирања и бахаћење свог претпостављеног, гађају својим хаубицама своје снаге, даве се масовно након што се, невешто склепан мост, уруши под њима, после чега се инжињер убије, марнишу, сањају сисе и ракију, све док Аустријанци не дођу на готово и, у једној крајње антиклимактичној „завршници“ (на силу превазиђеној спотовском секвенцом) , побију их све.

Сниженог интензитета у свему, филм обилује примерима „јунаштва“ углавном на линији претпостављени – војници, где ови други вештим смицалицама успеју да избегну стрељање, батине, жртвовање итд.

Тако, ако нисте знали, усред Светског рата, наш главни непријатељ није непријатељ, него наш претпостављени. Не дајте да вас лажу, ово није ода српском војнику, него филм који (aли, само можда) пуца на то да буде неки нови „Атак“ , Олдричев или Тавернијеов „Капетан Конан“ , нешто што “проблематизује“ војну субординацију, као и, на општечовечанском нивоу, питање „зашто су људи звери“ и убијају једни-друге, углавном Срби - Србе.

Али, Олдричево или Тавернијеово (или Де Палмино, Стоуново, Ричардсово, Мелвилово...) ремек-дело успевају да прихвате рат као чињеницу и датост, при којој је људска природа стављена на најтеже испите и мами из ове најбоље и најгоре, па да се с те позиције обрачунавају с бирократизацијом војске, манипулацијом људским животима, медијским обманама и сл. Код Антонијевића рат никако да почне, рат је све време некакав ситан неспоразум у коме су једино неоспорни јуришајући Аустријанци. Права илустрација „Дана примирја“ .

Сад чезнемо да видимо неки немачки или аустријски филм на ову тему, те сазнамо како они обележавају своје „поразе“ .

Постоји много начина да се сахрани српски војник. Најчаснији је онај који у филму примењује сад већ легендарни Небојша Глоговац, ископавајући затурене кости и дајући им помен. Други начин је да им приредимо достојан уметнички омаж и уведемо их у културу сећања.

Антонијевићев филм, у том смислу, више личи на скрнављење гробова.