Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

24.11.2017
Автор: Бошко Јовановић

За пуну укљученост инвалидних лица у друштво

За пуну укљученост инвалидних лица у друштво

Форме инвалидности могу бити разне, менталне и телесне. Свако друштво у просеку има око десет процената инвалида од укупног броја становника. Степен развоја неког друштва се огледа у томе колико, и на који начин су инвалиди укључени у његово функционисање. Држава је најодговорниија за однос друштва и грађана према инвалидима. Зашто? Зато што држава доноси законе и кроз образовни систем едукује своје грађане.

Форме инвалидности могу бити разне, менталне и телесне. Свако друштво у просеку има око десет процената инвалида од укупног броја становника. Степен развоја неког друштва се огледа у томе колико, и на који начин су инвалиди укључени у његово функционисање. Држава је најодговорниија за однос друштва и грађана према инвалидима. Зашто? Зато што држава доноси законе и кроз образовни систем едукује своје грађане.

 


Најосновније људско право је право на слободу кретања. Ако ова слобода не постоји, онда људско биће постаје роб и престаје да буде човек. Особа која се роди као лице са ограниченим могућностима, то јест са неком формом телесне инвалидности,или је стекне у току живота у нашем друштву углавном осуђен на живот у четири зида.

 


У мом родном граду Крушевцу, где и сада живим, кретање у инвалидским колицима ми је јако ограничено. На јако малом броју тротоара су оборени ивичњаци а и тамо где су оборени то је врло често урађено без икаквог плана и неправилно, што онемућава кретање по тротоару и принуђава инвалиде у колицима да се крећу по улицама и на тај начин да се излажу опасностима које их вребају од моторних возила.

 


Велики проблем за инвалиде који користе инвалидска колица су наравно степенице и лифтови. Да би инвалидно лице могло да користи лифт као помагало у свом кретању и свакодневнном функционисању, он треба да буде довољно дугачак и широк да би инвалидно лице могло да уђе у лифт. На улазу у зграде било које намене треба да постоје рампе које би омогућиле људима у колицима да у њих без проблема уђу. Оне могу да буду направљене од метала или бетона, нису скупе а хама су неопходне.

 


Целокупно школовање у Србији завршавам као редован ђак. Због тоталне неприлагођености школа, била ми је неопходна помоћ родитеља од првог разреда основне до краја факултета. Они су морали свега да се одрекну да би се ишколовао. Ја никад нисам ишао у школски тоалет јер нису били прилагођени за инвалиде. То је значило не пити воду од поласка у школу па до повратка. Испити никад нису били у приземљу већ на спрату што је значило мукотрпно пењање уз степенице

 


По савету другарице решавам да упишем магистратуру на чувеном универзитету МГИМО у Москви. Решавам да то буде магистратура на енглеском због неуверености у свој руски који сам сам научио. МГИМО не одговара на упит да ли ће узимати у обзир моје здравствено стање при вредновању теста из енглеског. Решавам да зовем МГИМО. Жена се јавља на телефон. Објашњавам проблем., она одговара сећам се писма, али побогу шта ће Вам магистратура на енглеском, поред таквог руског. Решавам да упишем магистратуру на руском. Почиње битка са чувеном руском бирократијом. Писао сам на разне адресе и добио само један одговор. Пошто си инвалид, овде би имао много препрека, остани код куће и студирај ванредно. Обузима ме бес, и решавам да из чистог ината упишем МГИМО. Жалим се мојим другарицама из Москве, једна предлаже да пишем ректору, друга помаже у састављењу писма. После написамог писма, МГИМО у свему излази у сусрет, пријемни полажем преко скајпа, и из специјалности добијам 98/100 а из руског 90/100. Постајем студент МГИМО. Мени а још више целом универзитету постаје занимљиво. Мени јер сам први пут на школовању без пратиоца, а њима јер се многи од њих први пут срећу са студентом инвалидом, који редовно похађа студије. Моје колеге са студија се деле у парове и тако ми помажу да идем на предавања, администрација решава да сва предавања буду у новој згради где је све прилагођено инвалидима, од рампе на улазу, широких и дубоких лифтова, учионице довољно шростране за инвалидска колица до тоалета за инвалиде на сваком спрату. Добротом родитеља мог блиског друга из Москве добијам електрична колица на поклон, која никад себи не би могао да приуштим. МГИМО прави рампу на улазу у дом. Собу и купатило, прилагођавају потребама инвалидног лица. Постајем потпуно самосталан. Уз помоћ добрих људи на МГИМО и својих пријатеља и блиских рођака завршавам магистратуру и постајем први инвалид који је завршио МГИМО у његовој 70 година дугој историји

 


Можда је неком необично што сам морао да се дотакнем свог пута кроз образовни систем Србије и Русије, али би само тако читалац могао да схвати муке инвалида у образовном систему и да никаква инклузија по наређењ ЕУ нема сврхе док инвалиди не добију могућност слободног кретања које треба да постане друштвени приоритет и да локалне самоуправе почну да га решавају, јер ако инвалиди немају слободу кретања онда немају ни шансу да се запосле а тиме да стекну прекопотребну независност.

 


Треба повећати надокнаду за туђу негу и помоћ, признати родитељу који остане да негује инвалидно дете,треба да се призна као статус родитељ-неговатељ и да за то прима надокнаду. Образовне установетреба да буду лишени лиценце уколико нису прилагођене инвалидима.Без образовања , инвалиди немају будућност. О овој теми би могло и требало још много да се пише, а намера текста је да подстакне расправу о статусу и побољшању живота инвалида

Форме инвалидности могу бити разне, менталне и телесне. Свако друштво у просеку има око десет процената инвалида од укупног броја становника. Степен развоја неког друштва се огледа у томе колико, и на који начин су инвалиди укључени у његово функционисање. Држава је најодговорниија за однос друштва и грађана према инвалидима. Зашто? Зато што држава доноси законе и кроз образовни систем едукује своје грађане.

 


Најосновније људско право је право на слободу кретања. Ако ова слобода не постоји, онда људско биће постаје роб и престаје да буде човек. Особа која се роди као лице са ограниченим могућностима, то јест са неком формом телесне инвалидности,или је стекне у току живота у нашем друштву углавном осуђен на живот у четири зида.

 


У мом родном граду Крушевцу, где и сада живим, кретање у инвалидским колицима ми је јако ограничено. На јако малом броју тротоара су оборени ивичњаци а и тамо где су оборени то је врло често урађено без икаквог плана и неправилно, што онемућава кретање по тротоару и принуђава инвалиде у колицима да се крећу по улицама и на тај начин да се излажу опасностима које их вребају од моторних возила.

 


Велики проблем за инвалиде који користе инвалидска колица су наравно степенице и лифтови. Да би инвалидно лице могло да користи лифт као помагало у свом кретању и свакодневнном функционисању, он треба да буде довољно дугачак и широк да би инвалидно лице могло да уђе у лифт. На улазу у зграде било које намене треба да постоје рампе које би омогућиле људима у колицима да у њих без проблема уђу. Оне могу да буду направљене од метала или бетона, нису скупе а хама су неопходне.

 


Целокупно школовање у Србији завршавам као редован ђак. Због тоталне неприлагођености школа, била ми је неопходна помоћ родитеља од првог разреда основне до краја факултета. Они су морали свега да се одрекну да би се ишколовао. Ја никад нисам ишао у школски тоалет јер нису били прилагођени за инвалиде. То је значило не пити воду од поласка у школу па до повратка. Испити никад нису били у приземљу већ на спрату што је значило мукотрпно пењање уз степенице

 


По савету другарице решавам да упишем магистратуру на чувеном универзитету МГИМО у Москви. Решавам да то буде магистратура на енглеском због неуверености у свој руски који сам сам научио. МГИМО не одговара на упит да ли ће узимати у обзир моје здравствено стање при вредновању теста из енглеског. Решавам да зовем МГИМО. Жена се јавља на телефон. Објашњавам проблем., она одговара сећам се писма, али побогу шта ће Вам магистратура на енглеском, поред таквог руског. Решавам да упишем магистратуру на руском. Почиње битка са чувеном руском бирократијом. Писао сам на разне адресе и добио само један одговор. Пошто си инвалид, овде би имао много препрека, остани код куће и студирај ванредно. Обузима ме бес, и решавам да из чистог ината упишем МГИМО. Жалим се мојим другарицама из Москве, једна предлаже да пишем ректору, друга помаже у састављењу писма. После написамог писма, МГИМО у свему излази у сусрет, пријемни полажем преко скајпа, и из специјалности добијам 98/100 а из руског 90/100. Постајем студент МГИМО. Мени а још више целом универзитету постаје занимљиво. Мени јер сам први пут на школовању без пратиоца, а њима јер се многи од њих први пут срећу са студентом инвалидом, који редовно похађа студије. Моје колеге са студија се деле у парове и тако ми помажу да идем на предавања, администрација решава да сва предавања буду у новој згради где је све прилагођено инвалидима, од рампе на улазу, широких и дубоких лифтова, учионице довољно шростране за инвалидска колица до тоалета за инвалиде на сваком спрату. Добротом родитеља мог блиског друга из Москве добијам електрична колица на поклон, која никад себи не би могао да приуштим. МГИМО прави рампу на улазу у дом. Собу и купатило, прилагођавају потребама инвалидног лица. Постајем потпуно самосталан. Уз помоћ добрих људи на МГИМО и својих пријатеља и блиских рођака завршавам магистратуру и постајем први инвалид који је завршио МГИМО у његовој 70 година дугој историји

 


Можда је неком необично што сам морао да се дотакнем свог пута кроз образовни систем Србије и Русије, али би само тако читалац могао да схвати муке инвалида у образовном систему и да никаква инклузија по наређењ ЕУ нема сврхе док инвалиди не добију могућност слободног кретања које треба да постане друштвени приоритет и да локалне самоуправе почну да га решавају, јер ако инвалиди немају слободу кретања онда немају ни шансу да се запосле а тиме да стекну прекопотребну независност.

 


Треба повећати надокнаду за туђу негу и помоћ, признати родитељу који остане да негује инвалидно дете,треба да се призна као статус родитељ-неговатељ и да за то прима надокнаду. Образовне установетреба да буду лишени лиценце уколико нису прилагођене инвалидима.Без образовања , инвалиди немају будућност. О овој теми би могло и требало још много да се пише, а намера текста је да подстакне расправу о статусу и побољшању живота инвалида

Чланак је објављен у дневном листу Политика дана 15. маја 2017. у целој верзији а у скраћеној верзији на http://www.politika.rs/scc/clanak/380603/Pogledi/Za-punu-ukljucenost-invalidnih-lica-u-drustvo

==>