Новости России, Сербии, новости со всего мира

Проблем са данашњим руским филмом је, да тако кажемо, висок ниво симулације „проживљавања” . Додуше, у данашњем америчком филму, нема ни симулације и кад су престали да проживљавају истине које постоје у кодификованом систему знакова америчке филмске (и ине) традиције, кад су престали да верују у њих, Американци су, напросто, почели да праве лоше филмове. И џабе ће Пол Шредер или Роберт Бентон писати сценарио за Мајкла Беја или Илаја Рота – филмови ће, услед немогућности ове двојице да прочитају сугерисане архетипове, да декодирају језик жанра, испасти лоши. Како то, у другом контексту, каже Богољуб Шијаковић, доћи ће до јаза између онтологије (конкретности) и семантике (већ успостављених значења) .

Новији руски редитељи, добар део њих (да не кажемо: најбољи међу њима) , услед, између осталог, и (барем, у самој Русију) никад пронађених аудио-визуелних образаца који би одговарали руској литератури, преузели су већи број приповедних техника од америчког филма, али и од пратећих производа глобалне потрошачке културе (спотова, реклама итд.) . То се посебно односи на оне који нису имали времена или прилике да, ван система телевизија, музичке и рекламне индустрије (или школа које за то спремају) , „васпитавају” свој рукопис. А притом су Руси – Руси и њихов цивилизацијски, пре свега философски-богословски „багаж” , њихов наслеђени однос према онтологији, је толико дубоко укорењено у њима, да је тешко очекивати да га они модификују према захтевима „жанра” или чега већ. Тешко је очекивати да „амерички филм” васпитава и учи животу и моралу Русе, онако како је учио заступнике „евро-американе” (Мелвила, Вендерса и сл.) . О рекламама да не говоримо. И хвала Богу на томе, али „јаз између онтологије и семантике је ту неминован”, а код оних који га нису свесни и тешко отклоњив.

Алексеј Учитељ је само још један руски редитељ који тога није свестан, барем не у „Матилди” .

Чисто садржински, његов однос према последњим деценијама Империје (иако заогрнут капиталистичким кичом) и даље је чврсто укорењен у совјетској визури, по којој ненародни режими постају сами себи довољни и, услед бујања за окоштале класе природних болести – сујеверја, разврата, интрига и сл. - припремају историјски терен сопственом револуционарном „чишћењу” . Међутим, неки бољи совјетски уметник (управо због захтева дијалектике) потрудио би се да што више прошири историјски контекст, можда чак и да, стидљиво и с јасним одмаком, помене и плобиране возове, Јуровског и Свердлова, финансијске „ињекције” Морозова... нешто, осим дворског "приватавања" , што би, колико-толико, дало „Матилди” неки сувисли разлог да постоји, ако то није стављање теме „ад акта” и затварање простора за било који стварно отрежњујући филм на сличну тему. А можда и још једног паковања „руске културе” за западно тржиште и, што рече неко, ложе америчке Академије за филм.

Тако, одбијајући да прошири историјски контекст, а недовољно развијеног уметничког инстинкта и заната сувише укорењеног у рекламерским узусима, да би иоле, на духовним основама, продубио период (онако како смо видели да је, на радост и ползу, могуће у Балабановљевом предреволуционарном „Морфијуму”) , Учитељу је преостало само једно: да потпуно измести садржај из историје и затвори га у некакав китњасти театарски неоромантизам а ла Баз Лурман из периода “трилогије црвене завесе” . Резултат је нешто, што би Бјелогрлић, вероватно, схватио као историјски crowd pleaser и тужно је, али и очигледно да само Словени, или они који говоре у њихово име, воле да своје историјске “црне рупе” попуњавају (у том случају, морбидним) crowd-pleasingom.

Али, занимљиво је питање које се јавља након што, тако, Учитељ одсече све гране на којима би овај филм могао да седи: ако није дијалектика, јер у овом филму историје једва да има, а није ни онтологија, јер су патње ликова у овом филму сувише ниског интензитета да би се тицале онтологије, а редитељ нема стилски инструментаријум да из слика извуче наговештај трансцедентног, питање шта заправо чини ликове робовима зле коби?

Узалуд, зато, Учитељ ламентира над сујеверјем царице Александре – он, сам, много је сујевернији. Заправо, с обзиром да је цар Александар напросто одртавео, да је царица Maрија напросто сујетна, а Александра напросто сујеверна, а Николај напросто незрели ветропир... а да сви спољни фактори за суноврат Царства у овом филму, напросто, не постоје – Русима урођени мистицизам мора да избије на видело и Учитељ филм, јасно, води ка пољу Ходинки, као „мистичном” Малеру над малерима, које ће „показати” да Царству, хтели-не хтели, нема спаса. А још кад царица-свекрва озледи царицу Александру приликом пробе стављања круне, а читава Охрана не успе да спречи Матилду да упадне на крунисање, те формалност, коначно, торжествује над љубављу... ствар је Учитељу „јасна” : па да, ништа осим Револуције не преостаје а, до тад, мало водвиљских надражаја и светлости декадентног Петрограда није на одмет.

Што више филм одмиче, све је мање јасан значај Матилде Кшешинске у целој причи, иако се аутор труди да је прогура на што више кључних места. Њен каријеризам, лакомисленост, потпуно нејасан однос с извесним доктором Фишером, упослеником тајне службе као и са бившим љубавником који, у једној сцени која буди "џемсбондовске” реминисценције, бежи из резервоара у тајној просторији за мучења непријатеља државе, низ пуких случајности кроз које пролази, а које воде „драму” ка „разрешењу” – све то још више претвара њен фицкионализовани живот у низ бесмислених каприца и оставља Матилду (чак, вероватно, у односу на праву Матилду) сувише бледом и недовољно трагичном да би била средиште оваквог филма. Уосталом, сам избор глумице указује на покушај да се еротски потенцијал Кшешинске пренадува, онако како се у холивудским „екранизацијама” Библије пренадувава потенцијал Саломе и Марије Магдалене. У принципу, да је уместо Матилде представљен однос цара Николаја и његовог хрта, филм не би много изгубио, штавише, његова трагична усамљеност и изолација у односу на историјске околности само би добила на метафоричности и снази. Али Учитељ, макар због наслова, мора да инсистира на женском лику, који вапи да се пресели у неку сапуницу.

И ту се враћамо на ону симулацију „проживљавања” . Невероватно колико занатски потковано и „ауторски” самосвесно Учитељ спушта ниво спознаје у овом филму. Напросто, одлична руска школа глуме (чије је „проживљавање” један од стубова) , редитељска писменост, веома велики значај балета за руску културу, добри костими и солидан дизајн, генерално умешна реализација... све то врло лако може да превари гледаоца (што је превише чест случај у новијем руском филму) да нам „Матилда” прича нешто много важно.

Можда је баш то преварило и бројне припаднике Руске православне Цркве да помисле како је добар тренутак да покажу да су и они фактор одлучивања у руском друштву. Генерално, без обзира на сва искушења пред која се мученички ликови стављају, „Матилда” није филм вредан тога. За нашу Цркву је душекорисно да полемише с “Антихристом” или Скорсезеовом “Тишином”, али јадна је вера оних који сваку рекламу за руски парфем - а „Матилда” није много више од тога – доживљавају као нешто због чега се “вера може изгубити”.

Оно, остаје могућност и да, поред оних који су искрено повређени представљањем свете царске породице у овом филму (премда, с обзиром да се ништа ни близу правој царској породици не појављује у овом филму, за то нема много разлога) постоје и организације које су део пројекта - „Матилда”, као својеврсног „тент пола” руске Думе и да је и „побуна” против „Матилде” нешто што би требало да јој подигне гледаност или је афирмише у либералним, западним круговима, у чијим рукама је, наравно, и дистрибутивна мрежа. А то би, што би била и најгора могућа варијанта, значило да је овај филм “средња вредност” на којој су се нашле скоро све доминантне струје у руском друштву.