Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

17.10.2017

Цар Лазар

Цар Лазар Автор картинки:Бошко Јовановић

И ако је међу српским владарима био велики број оних који су после предаје власти наследницима одлазили у манастир, где су се подвизавајући удостојили светачког венца дарованог им од Господа, постоји један светитељ који по значају за Србију и духовно стање наше нације најзначајнији српски владар, то је Свети мученик Кнез Лазар.

Срби имају пуно светититеља, Неки су више а неки мање познати, али су они сви исти пред нашим Господом, јер се сви одреда моле, за спас српског народа.

Путеви ка Господу су различити. Неки Светитељи оставе већи траг у народу својим животом и делом а неки пак мањи. Најцењенији су они светитељи који су се најпре потврдили као државници, а потом одрекавши се свих благодети, земаљског живота, отишли у монахе. Такав је међу српским светитељима био Велики жупан Стефан Немања оснивач прве српске средњовековне државе. Он је кренуо стопама свога сина Растка Немањића који је напустио очев двор и благодети овоземаљског света да би свој живот посветио Богу постајући монах Сава на Светој Гори. Тај исти монах Сава ће постаи први архиепископ српски, и оснивач првих болница и школа у средњовековној српској држави, као и оснивач многих манастира у Србији.

И ако је међу српским владарима био велики број оних који су после предаје власти наследницима одлазили у манастир, где су се подвизавајући удостојили светачког венца дарованог им од Господа, постоји један светитељ који по значају за Србију и духовно стање наше нације најзначајнији српски владар, то је Свети мученик Кнез Лазар.

Кнез Лазар Хребељановић се родио око 1329 у месту Прилепац поред чувеног рударског града Ново Брдо који се налази на Косову. Први пут се помиње у дипломатској грађи 1363. године, као чиновник на двору Цара Душана. Око 1353 се жени Милицом ћерком кнеза Вратка који је био од лозе Немањића[1]

После смрти Цара Стефана Душана,који је у народу познат као „Цар Душан Силни“, 20. децембра 1355. године, на престолу га наслеђује његов син Стефан Урош, који је у народу остао запамћен као „Урош Нејаки“ После преузимања власти од стране Цара Уроша, стање у српском средњевековном царству постаје нестабилно. „У смутном времену ставилац[2] Лазар није одбегао од цара Уроша. Бранио је легитимитет Царства и ослабљеног владара. Самовољна српска властела је ужурбано формирала самосталне феудалне области, мењајући политичку карту Царства.“[3]

„Вукашин Мрњавчевић се 1365. године прогласио с за краља, а његов брат Угљеша за деспота. Вукашин је постао савладар цара Уроша. Наступило је време нетрпељивих, и прекомерно моћних обласних господара. Царски ауторитет беше угрожен, а државно јединство доведено у питање.“[4]

Кнез Лазар је почео политички и економски да се осамостаљује крајем седме деценије четрнаестога века. Тај период је био јако тежак. Услед слабе централне власти и немогућности цара Уроша да обласним господарима наметне своју власт, локални феудалци су стварали области под својом управом. Моћ коју је имао кнез Лазар била је преслаба за Краља Вукашина који је имао велике освајачке амбиције. Такође је Лазара угрожавао и жупан Никола Алтомановић. Цар Урош и Жупан Никола Алтомановић су се сукобили са краљем Вукашином на Косову Пољу 1369. И ако поражен Никола Алтомановић је и даље нападао сваког суседа.[5] 1370 пробао је на превару да убије Лазара који је био спашен милошћу Божијом, јер се секира којом је требао да буде убијен, забила у златан крст који је Лазар носио око врата. Кнез Лазар није пострадао овога пута јер му је по милости Божијој би одређено да пострада за веру Христову од стране Турака.[6]

Он је себи подигао нову престоницу 1371. Она се налази на обалама двеју река. Град ке добио име Крушевац, и он је данас један од већих градова у Србији. У њему се налазе остаци средњовековног Лазаревог града, као и чувена црква Лазарица коју је кнез Лазар подигао око 1375. године

1371. војска краља Вукашина и његовог брата деспота Уроша беше поражена од стране Турака у бици на реци Марици. У бици гину браћа Мрњавчевићи а исте године умире и Цар Урош. Смрћу Цара Уроша се гаси светородна лоза Немањића. Обезглављена Србија тако остаје без династије и господара. Српски великаши недостојни Божијег благослова, грабили су се за наслеђе Немањића. Српска православна црква је тражила да наследник српског трона буде неко са достојним врлинама првих Немањића. Српска црква је такву личност нашла у лику кнеза Лазара Хребељановића. Никола Алтомановић се окористио смрћу Вукашина, јер је заузео неке његове области. Никола Алтомановић би заробљен 1373 у Ужицу и ослепљен. Његове области су изделили кнез Лазар, бан Твртко и Балшићи. Твртко се 1377. прогласио за краља Босне и Срба. Са овим крунисањем се сагласио кнез Лазар.[7]

Лазарева Србија је била једина нада пред турском најездом. 1354. Турци су освојили Галипоље, а потом су заузели и утврђена места у долини Марице. Српски господари су Македонији су после Маричке битке постали турски вазали. Добро организована српска војска је осујетила турски напад 1381. године на Дубравици код Параћина. 1386. турски сулатан Мурат је предводио напад на Србију, дочекао га је Кнез Лазар у Топлици и одбио Муратову војску, али су Турци у повратку заузели град Ниш. Султан Мурат се спремао за одлучујућу битку против кнеза Лазара. Скупио је сву своју војску, а помоћне трупе су дали и његови вазалаи српски господари Марко[8] и Констатин Драгаш као и византијски цар који је био у обавези да султану да помоћне трупе. Од свих зетова Лазару је помогао само Вук Бранковић[9], док су се остали бојали. Српски краљ Твртко није учествовао у бици али је послао велики одред војске под командом војводе Влатка Вуковића.[10]

„Најстарија вест о Косовском боју забележена је дванаест дана после битке. Руски монах и ходочасник Игњатије затекао се на турској територији. Руски монах сведочи:’Мурат је био отишао у рат против Лазара, српског кнеза. Кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашени овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској, митрополит отпусти монаха Михаила, епископ Михаило отпусти мене, Игњатија и Сергеја Азакова, свог монаха.’“[11]

У бици на Косову Пољу која се одиграла 15/28 јуна 1389. године погинуо је кнез Лазар и већина српског племства. Турски Султан Мурат, је дозволио да његово тело узму два монаха, јер је био задивљен начином на који је кнез Лазар примио мученички венац од нашег Господа. Тело светог кнеза је прво било погребено у православној цркви Светог Вазнесења у Приштини. 1390. су његови синови Стефан и Вук Лазаревић по савету тадашњег Српског Патријарха, дођоше у Приштину где у цркви открише нетрулежне и миомирисне мошти Светог великомученика Лазара и одатле је премештено у његову задужбину Раваницу.[12]

„По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га је којем се жели приволити царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи, небочежљиви Кнез је одговорио: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно, а Небеско Царство је увек и довека“[13]

Култ кнеза Лазара можемо објаснити као поштовање народа према једном лику који живи у његовој свести и у коме су сабране одређене врлине, поруке и идеје.[14]

„Лазар Хребељановић се потписивао на повељама као кнез. Народно предање га је запамтило као цара српског, али је историјски најверодостојни стих који каже ’наша круно славни кнез Лазаре ти цар јеси `ал се кнезом зовеш’“[15] Посебно за стварање култа Цара Лазара су битне Српске јуначке песме, преткосовског, косовског и покосовског циклуса.

Ово читаоцу може пуно тога да објасни зашто је Свети мученик цар Лазар најзначанија личност у српској историји. Народ га је запамтио као цара у свом предању иако он то није био управо зато што је његов значај ванвременски и вечни, јер нам је оставио одговор на најзначајније животно и национално питање. Он је актуелан у сваком тренутку из простог разлога јер нам је животом и делом показао да је овоземаљско царство пролазно а да је царство небеско вечно. У тренутку кад је Србији отето Косово и Метохија Срби се поново враћају Светом Лазару, јер их он подсећа шта Косово и Метохија значе за нас.

Свети Мученик Цар Лазар, његови живот и дело може да буде значајан и за остале православне народе, у ери глобализације. Зашто? Просто зато што су све православне земље у истој опасности, а опасност је велика, јер се поводећи за материјалистичким вредностима Европе можемо изгубити нашу православну духовност. Изгубимо ли православну духовност због европског материјализма онда смо се одлуили за царство земаљско које је пролазно, а изгубићемо царство вечно на небесима.

Нека нам Бог свима помогне да наше државе не доживе судбину Византије.

[1] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 15

[2] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 17

[3] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 16-17

[4] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 18.

[5] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 39.

[6] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 18-19

[7] Господарь Марко из окрестностей Прилепа в народных песнях известен как Королевич Марко. Он воспет как герой и защитник сербского народа от турок, что совершенно не соответствует историческим фактам. Ему посвящен цикл сербских героических песен „Цикл героических песен о Королевиче Марко“.

[8] Вук Бранкович в народных песнях и преданиях незаслуженно описан как личность, предавшая князя Лазаря и погубившая сербское государство и народ.

[9] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 22-23.

[10] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 24

[11] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 48.

[12] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 48

[13] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора

Цетиње, 2007. с. 3.

[14] „Свети Кнез Лазар и косовски завет“ Митрополија Црногорско-приморска, ИИУ Светигора Цетиње, 2007. с. 20.

Текст први пут објављен на http://www.vidovdan.org/arhiva/article1366.html

==>
Комментарии
 Оставьте свой комментарий