Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

24.11.2017
Автор: Бошко Јовановић

Народ који не учи на својим грешкама

Народ који не учи на својим грешкама

Повод за овај текст је књига Борисава Јовића „Зашто су срби изгубили век”, као и полемика која је вођена на страницама Политике између уваженог Борисава Јовића и заљубљеника у тековине дела Јосипа Броза Тита, што ме је мотивисало да се дубоко замислим и прочитам књигу. Поред саме књиге повод за текст је и интервју Косте Николића који је објављен у Политици. Мени никад није било јасно зашто наш народ тешко препознаје историсјки тренутак и током читавог века није имао политичку и интелектуалну елиту која је дорасла тренутку и изазовима пред којима се налази.

Повод за овај текст је књига Борисава Јовића „Зашто су срби изгубили век”, као и полемика која је вођена на страницама Политике између уваженог Борисава Јовића и заљубљеника у тековине дела Јосипа Броза Тита, што ме је мотивисало да се дубоко замислим и прочитам књигу. Поред саме књиге повод за текст је и интервју Косте Николића који је објављен у Политици. Мени никад није било јасно зашто наш народ тешко препознаје историсјки тренутак и током читавог века није имао политичку и интелектуалну елиту која је дорасла тренутку и изазовима пред којима се налази.

 


Сматрам да Срби нису изгубили ХХ век већ памет или разум већ да су били поводљиви за идејама које су биле против српског националног интереса. Лакомислено заборављали жртве поднете ради слободе српског народа и државе ради примене непроверених идеја, које су нам доносиле штету. Српски народ олако изједначава опроштај и заборав, јер опроштај пре свега значи да не желимо да имамо мржњу према ономе који нам је нанео патњу, а заборав означава немарност према самом себи и својој прошлости иако сви знамо да је прошлост темељ будућности. Срби су често спремни да све туђе сматрају бољим од сопственог па своју традиционалну гостољубивост лако претварају у полтронство. Срби су постали лакомислен народ који није способан да учи на својим историјским грешкама пошто спогрешно матра да заборављајући опрашта и због тога грешке непрестано понавља

 


Основ губитка властите државе догодио се 1903, после дворског преврата у којој је у крви свргнута династија Обреновића, да би на њено место дошла династија Карађорђевића. Од тада је развијена национална трагедија колосалних размера која је узроковала све потоње догађаје чије последице осећамо и дан данас и од којих још увек не можемо да се опоравимо. Обреновићи су водили дубоко промишљену и одмерену спољну политику, која je ништа друго него него политички реализам, праћење стања у међународним односима и одсуству алтернативе. Ослањање на аустроугарску било природно по начелима реал-политике. Када је смењена династија, промењни су и спољнополитички приоритети. Због тога су изабрани и други стратешки савезници, уместо Аусто-угарске Британија и Француска. Колико је био правилан избор савезника видело се по томе што француска није хтела да евакуише српску војску на острво Крф а то је учињено тек после ултиматума Руског цара Николаја, да ће са Немачком да склопи сепаратни мир уколико Француска не пребаци српску војску на Крф.

 


Стварање Краљевине СХС није био српски национални интерес већ однарођене династије Карађорђевића. СХС је такође била важна француским политичким круговима који су је сматрали за битну карику у својој глобалистичкој политици, која је после версајског мира имала нереалне тежње да води светску политику. Ми можемо да имамо разна мишљења о Краљевини СХС али чињеница је да она није била прихваћен од стране Хрвата, и да су они заједно са КПЈ од Дрезденског конгреса 1928 радили на разбијању исте. Атентат Пунише Рачић на Стјепана Радића искоришћен је потом као аргумент за србофобију свима у Хрватској који су још били наклоњени заједничкој држави. Да није било заједничке државе са њима не би било ни покоља, ни Јасеновца.

 


Пуковноник Ваухник је био био врхунски обавештајац и војни аташе Краљевине Југославије у нацистичкој немачкој, био је упознат како са плановима за 27. март 1941 и касније за план напада на Краљевину Југославију. Предлагао је армијском врху да се пуч изведе тек после почетка напада нацистичке Немачке на Совјетски савез јер би тада држава била у много бољем положају. Међутим, официри који су извршили пуч нису имали способност поимања историјског тренутка и околности у којима су се налазе. Извршење пуча пре напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, државу је тренутно довело у ужасан положај да се сама брани од Сила осовине, да у таквом сукобу нема никакве шансе да се одбрани. Пуч је био само у интересу тренутних потреба британске политике.

 


Године 1989. је почео крај крај Хладног рата, који је окончан 1991. распадом СССР. Међутим политичка елита Срба је прекасно препознала неповољене околности и погубност анти-српског пројекта званог Југословенство и наставило је да инсистира на истом, комунистичку идеологију, што је Српски народ довело у још тежи положај...

 


Масовни одзив Срба расположених да 5. октобра спроведу револуцију, родио се у вери да је разлог свих њихових невоља Слободан Милошевић. Заборавили су да претежни део одговорности не сноси сам Милошевић, већ неспособност елите да дефинише национални интерес и учеи из прошлости како своје тако и туђе. Попут Руског народа ни српски народ се није најео хлеба после бољшевичке револуције. Срби се нису усрећили после 5. октобра. У свакој револуцији, паметни страдају, а талог преузима власт. Данас се мора рећи да је Милошевић био тај „паметни“, јер је одмах упозорио Србе шта их очекује, а убрзо је и страдао.

 


Као што је за бољшевика историја почела од октобра 1917. тако се и код нас понавља мантара, да је Зоран Ђинђић први демократски премијер Србије, што наравно није тачно, пошто су српски демократски премијери били и Јован Ристић и Никола Пашић, па се зааборавом ове двојице свесно занемарује прошлост и ствара погрешна основа за будућност. Као што се од Лењина правио култ личности после његове смрти, у СССР, тако се и код нас прави култ личности Зорана Ђинђића.

 


Срби већ седамнаест година верују да иду у ЕУ, а у ствари пропадају не увиђајући очигледу истину да се ЕУ распада. Јавности је омиљена прича која јој се свиђа пред сваке изборе: Да ће да нам сване, да потече мед и млеко. Међутим, ако је ЕУ почела да се распада, док Србија приспе у њу, ЕУ ће да се распадне потпуно.

 


Пропадањем које траје већ 17 година Србија, ризикује да изгуби цео ХХI век, али то не чуди јер од 1903 Српски народ нема на власти елиту која би водила рачуна о националном интересу. Паметни и честити људи се небаве политиком. САНУ постоји ради себе саме, а не ради народа. Ако је могла у СФРЈ да бар покуша да разматра меморандум о стању српског народа, зашто сада није у стању бар за разумну анализа стања у земљи и предложи решења кризе у којој су се друштво и држава нашли.

 


Паметан учи на туђим грешкама, а глуп учи на својим. Политичка и интелектуална елита треба да спозна трагичне грешке из прошлости да из тога извуче одговарајуће поуке за будућност, што је предуслов опоравка и обнове која треба да уследи.

 


Сматрам да смо изгубили ХХ век али мислим да то питање није данас најважније. Прошлост не можемо да променимо, али мислим да дискусија о узроцима наших трагедија треба води ка консензусу о томе какву будућност желимо и шта смо ради ње спремни да урадимо.

 

Краћа верзија овог текста је објављена на http://www.politika.rs/scc/clanak/374949/Pogledi/Narod-koji-ne-uci-na-svojim-greskama

==>