Новости России, Сербии, новости со всего мира

Догађај „Јужни ветар“ превазилази, по много чему, свој садржај и чисто биоскопске циљеве.

У неку руку, важно је то што смо први пут од средње школе могли на пројекцији да видимо онолико средњошколаца (углавном, средњошколки) , а то је, па нек је и због Милоша Биковића, много.

Као друго, ово је продукцијски првенац Биковићеве куће „Архангел“ , који на достојан начин најављује успостављање некаквог заједничког тржишта и даље разрађивање српско-руске дистрибутивне мреже.

А као треће, али не и најмање битно, овај филм, по први пут, поред псовки, појава глумаца и сл. , експлоатише, прилазећи јој изнутра, и „поетику“ имена полицијских акција (пажња, спојлер: назив филма је назив акције и нема везе с народњачким ентертејментом) , што уопште није небитна, а тако ретко начињана, тема код нас.

Аврамовић, иначе завидно писмен редитељ кад је визуелно уобличавање у питању, није, нажалост био довољно стрпљив и минуциозан, кад је концепт требало изнети до краја. Тако филм не успева да побегне од проблема који је, рецимо, некада давно имао и Бобан Скерлић у филму „До коске“ и договори се са собом да ли нешто критикује или фетишизује. Друштвена критика не допушта фетишизацију оружја и крволиптања и немогуће је истовремено правити филм с Џејсоном Стетамом и бити друштвено освешћен и критичан према насиљу. Такође, јак „десничарски“ концепт филма (усамљени виђиланте у акцији) , захтева јак државни поредак (амерички, британски, руски) који се не „правда“ никоме. Само нам „суспензија морала“ допушта да гледамо, без гриже савести, како Џемс Бонд љуби и убија, али Аврамовић, у неку руку ублажено, следи Зечевићевог „Четвртог човека“ (и, нажалост, највећи број покушаја да се жанровски узуси ускладе с овдашњом, пре свега „политичком“ стварношћу) у рђавој жељи да буде филмофилски настројен, а да остане „изнад ситуације“ и просвећен, у односу на свог хероја.

Aутор, ни не покушавајући да онтологизује премисе акционог филма (како то, на пример, ради Рефн у „Вожњи“) , већ преписујући стилске обрасце од најмагистралније линије комерцијалног палпа (Пјер Морел и сл.) , иде на сигурно, одрађујући дидактичке моменте „по задатку“, сталним увођењем споредних токова и ликова који би требало да га оправдају Марашево посрнуће, чиме, сводећи ово углавном на социјалне условности, подбацује у односу на нпр. мелвиловски дорађеног Матичевићевог „Мачка“ из „Један на један“ .

Такође, опседнут „иконографијом“ акционог филма (као, и из интервјуа се то видело, намерним одмаком од арти-проседеа „Кројачеве тајне“) , Аврамовић (и Михајловић, сценариста) заборавља да да психолошко оправдање многим Марашевим поступцима, нарочито у погледу недовољно разрађеног односа са вољеном Софијом, с којом је он у некој чудној игри „растајања и састајања“ , што их, обоје, држи у мелодрамском мутљагу.

Увођење у наратив без довољно доброг оправдања (осим, да би се обухватиле све „друштвене карике“ , а ту је, можда, и покушај да се „звездама глумишта“ намести што више „гажа“) превеликог броја ликова, одузело је и простор за дорађивање основне линије радње и прилагођавање контра-радњи овој, што је резултовало поприличним, паралелно умонтираним, хаосом, пред завршницу. Учитељ Цар, рецимо, (пажња: спојлер) одлази код Голуба само да би добио батине и одустао, што нимало не утиче на остатак догађаја, који се углавном разрешавају „телефонирањем“ (у оба смисла) .

Сасвим сигурно, једна од ствари која ће се дуго памтити из овог филма је последња улога Небојше Глоговца, с последњом сценом, икада, која можда, с обзиром на значај Глоговчеве појаве, као и квалитет перформанса, може да се гледа и као симболичка завршица једне фазе развоја „српске кинематографије“ (шта год то било, јесте и биће) .

Да се вратимо на почетак, овај филм јесте пре свега (оправдан и охрабрујући) тријумф Милоша Биковића, руског филмског миљеника потеклог из Србије, који сада „прети“ да затвори круг и постане Том Круз (можда рађајућег) Холивуда „источног ареала“ - што би значило запоседање тржишта од стотинак милиона људи. Можда је то добар замајац за нови узлет српског филма, за шта је главни предуслов да он, у време кад су се многи холивудски „богови“ показали тек као човечуљци из Оза, постане стварно српски.

„Јужни ветар“ , пре све свега као „производ“ (мање као уметност) садржи, у том смислу, много трагова које би требало пратити.