Вести из Русије, Србије и целог света

Срби много воле више да псују хлеба него да га једу.

Таблод и таблоидизација су два облика исте појаве. Развој се одвија. Нема таблоида без таблодизациј едруштва, ни таблоидног друштва без таблоидних новина.Телевизија је позорница те појаве. Најгоре се дешава. То је таблоидизација политике, и не треба да нас чуди, већ да ужасне.Кад политика постане шоу држава постаје циркус и то доноси трагичне последице друштву. Таблоидизација се појавила вишестраначјем, па и у Србији.

После петооктобарске револуције стиже једна изгустирана идеја са запада, која се код нас примила без проблема. Пројекат „Велики Брат” је почео као риалити шоу на ТВ Б92. Дошао је и медијски инвеститор из Аустрије који је покренуо дневне новине „Блиц”.Не треба заборавити и „Курир“. Овакве новине су развиле таблоидни концепт дневне новине: Под узбудљивим насловом велика фотографија, под њом што мање текста, што  разнобојније. Нелојална конкуренција озбиљном дневном новинарству црно-беле визуелне концепције чије тежиште је у озбиљно изложеној вести. Страни власник Блица се постарао да купи ТВ Кошаву и наставио са таблоидном стратегијом. Најзанимљивије је да је Б92 ударио темеље риалити шоуа, па је и поред оваког скарадног програма добио националну фрекфенцију .Јесу ли медијске власти сматрале да је шоу попут  „Великог брата“ потребан народу да би му се дало што више игара када је све мање хлеба?

Тако је почело отупљивање народа. Приватизацијом медија се прешло на основно правило капитализма:Згртање профита. Профит у новинарству зависи од читаности или гледаности, па је сензационализам постао основно мерило новинарства. Саблазни, шокирај, лажи...само продај новине, наплати рекламе јер је битан профит. Чињенице и истина су постали споредни. Новинари су постали слуге комерцијалног уредништва, а престали да буду корективни чинилац власти и савест друштва. Црне хронике су постале саставни и неизбежни део већине домаћих медија. Насиље фасцинира људе и скреће пажњу, па сад свако убиство у Србији има гарантовано место у црним хроникама. Што бруталније то боље јер скреће пажњу па обезбеђује профит. Читалац (гледалац) је срећан што је преживео, па је голим животом задовољан. Такав грађанин постаје делић публике која очекује само две ствари: Да не буде убијен и да има хране да преживи. Престаје да очекује било шта више.

Заглупљивању народа су допринеле и политичке „токшоу“ емисије и програми у којима гостују самозванци огромног ега и жељни пажње, а лажно се представљају као„политички аналитичари“. „Политички аналитичар“ је рогобатан и сасвим нетачан израз јер ти људи с аналитиком обично немају везе. Аналитичар је појам који значи врхунског и искусног стручњака, примене логичких дисциплина, сложених организованих структура попут безбедносних, банкарских, финансијских и статистичких. Идентитет аналитичара је обично непознат јавности због природе аналитичког посла. Данас се „политичким аналитичарима“ називају коментатори који са ТВ екрана и других медија објашњавају да је бело- бело, а жуто- жуто и фразирају како би задивили публику.

Један политички лидер је бахатошћу скретао пажњу на себе, то ради и сад, а међународни кривични поступак је претворио у театар апсурда где се, како изгледа, добро забавио. Пре XXI века су у се у политичком животу јављале бизарне особе које су добијале медијски простор. Например Боро I Мирановић „Мироточиви” краљ Црне Горе и Никола Шећеровски као кандидат за председника Србије. Године 2014. Се на председничким изборима у Украјини се појавио „Дарт Вејдер Олексијевич“, и привукао свумедијску пажњу. И код нас се већ јављају политичари који сматрају да је најважније бити „аниматор“јавности. Сећате ли се „Леденог изазова“? Хуману идеју је политичар искористио за самопромоцију уместо да их привуче идејом и програмом. Други изводи музичку тачку у Скупштини. Када се усвоји правило „хлеба и игара“ неминовно долази до пропадања. У циркусу без истине и правде нема напретка. Што пре то схватимо створићемо предуслове да буде боље.

Аутор је магистар међународних односа

Тескст је изворно објављен у дневном листу „Политика“ у рубрици „Погледи“ 27. марта 2017. године

Ми који смо од мајмуна настали одрекли смо се творца и за праоца изабрали бесловесно биће, да би оправдали себе и да се не би покајали.

   Са гађењем сам гледао документарни, или пре исфорсирани ријалити о удружењу  утеривача дугова из Ирске, који о овоме говори. Са поносом.

   Моја тетка, стара жена, није мењала канал и гледала је, па констатовала – Ја ово не разумем. Ја сам констатовао да је неразумно да се тако нешто разуме, ма каква била неразумна намера онога који је такав филм направио. Филм је био о горилиној деци. О  удружењу бесловесних који савесно живе свој живот.

   То иде овако.

   Главни лик има теретану, која је и бокс клуб, где се окупљају „жестоки момци“,   како је неко некада кукавички назвао оболеле од гнева и насиља; и тај са теретаном је покровитељ и узор свима који ту долазе. Даље, прича он како они помажу свима из краја а и шире, јер се за њега и момке зна свуда; а помажу свима који „нису  ратници“; јер он за себе зна да је ратник; а и помажу свима који би да наплате дугове од дужника. Каже, да тако чине добро дело и врше правду, чиме даје смисао себи и послу утеривача дугова.    

   У филму се појављује лепеза ликова, детруктивних и не мање самодеструктивних јер они не само да бију људе, него и себе секу и повређују, а опет су сви они срећни  јер имају једни друге. Као снаша огледало. У идили заједништва, а у личним  причама које се једино разликују у степену самозаборава, главни лик се сакрива  иза приче – „такав је живот“ а онда мало храбрије дода - „ја сам тај који поставља правила“. Онда  други каже да је био злостављан од очуха као дете, а трећи ништа не прича него вреба сваку прилику да и пред камером, а на миг газде скочи и удари,  или да прискочи кад више њих бију једног. Свако од њих хоће себе да увери да има добар разлог зашто ради то што ради. Своди се на „живот је такав“ и „неко други је  одговоран што је тако како јесте“. Више пута се понавља самохипнотичка констатација да је тај кога бију, заслужио. Осим што воле да бију и морају да се самопотврђују да су дорасли животу, они и живе од тога. Били би они и џабе али је права ствар када их за то плате. Показују и како умеју да трпе а не морају, па себе  шрафцигером боду у јетру. Једни друге потврђују и једни другима су узор.

   У поретку горилине деце најјачи опстају, циљ оправдава средство и не постоји ништа слично савести.

   „Страх се страхом лечи“ – каже главни лик алфа мужјак и показује да у ствари тачно зна шта ради, и зато тврди да је савест само алиби за слабе, а за јаке важе само правила јачих, под условом да су они ти јачи.   

   Све ово важи као однос међу људима уопште, јер човек по слабости би да дорасте и доскочи страху, који је синоним за смрт, и што гори постаје све више се плаши, лаже и оправдава себе. Убио би да оправда себе. Посебно онда.

   Оправдање за  немање савести, недостатак покајања, за бесловесност немају, ни за себе ни за друге. Уместо тога имају алиби.

   То је алиби за горилину децу како је робове света и тела назвао свети владика  Николај.

Када сам имао око 20 година први пут сам се упознао са чудима која су се десила по молитвама Светог Јована Шангајског и Сан Франциског. Касније сам се упознао и са његовим Житијем. Одмах сам га заволео свим срцем и почео сам да му се молим.

Моја љубав је према Светоме тако расла да дубоко верујем да ћу проходати ако се будем молио код његових Светих Моштију у Сан Франциску. Од кад сам први пут прочитао о овом Угоднику Божијем зажелео сам да имам његову икону и масло. Због тога сам писао многим свештеницима РПЦЗ. Због свог хендикепа ја сам се кретао уз помоћ бицикле. Како имам спазам у ногама у току вожње су ми се отирале бутина о бутину. У току једног лета кожа на бутинама је постала љубичаста, и јако ме је пекла. Пробао сам да излечим овај проблем на многе начине али без успеха. У међувремену је моја потрага за Иконом и маслом почела да да је резултате, један свештеник је обећао да ће их послати. Моји проблеми са кожом су се настављали. Када су масло и Икона стигли, стављени су у моју собу. Моји кожни проблеми су после преспаване ноћи нестали.

Фотографије су из Торина. Аутор фотографија тврди да у Торину панике нема због корона вируса и да је видео само једну особу која носи маску. Жали што није био у могућности да сними још више фотографија како би показао да у Торину нема панике.

Иако можда ове фотографије нису у потпуности репрезентативне, сајт их објављује са жељом да позове људе на опрез и одржавање хигијене а такође да позове људе да не подлежу паници 

Једна фотографија вреди као хиљаду речи. Нацистички графит у Бриселу, центру ЕУ и НАТО. Да ли то треба да нас чуди? Не! Да ли то треба да нас брине?Да! Док европа брине туђе бриге не види највећу своју а то је нацизам који се буди. Као што Немачка није на време и довољно обратила пажњу на нацисте, тако и данашња ЕУ не обраћа па данашње нацисте. Не требамо да сумњамо да ће последице бити исте али баш због тога требамо да се припремимо

Опше је прихваћено да је Егејско море заједно са мореузима Босфор и Дарданели географска граница Европе, а Балканско полуострво њена природна целина.

Из тог разлога перспектива чланства Западног Балкана у ЕУ никада није долазила у питање али јесте политичка воља њених чланица. Све док се није појавио јасан, политички, економски и безбедносни ризик, Балкан је држан на кратком поводцу. ЕУ је „Историски прозор могућности да се чврсто и недвосмислено повеже судбина Балкана са Европском Унијом" отворила под притиском унутрашње кризе и спољашње претње. Балканске интеграције нису резултат спонтаних жеља и реалног приближавања већ интерес да се „ојача унија, обезбеди стабилност и сачува утицај"[1]. Убрзан процес евроатланске интеграција има за циљ монополизацију сфере утицаја на Балкану.

Појавом нових транспортних путева и дистрибуцијом економске моћи на Азију, мења се и геополитичка карта света. Тако и Балкан, од проблематичне југоисточне периферије просперитативне Европе, изненада постаје спољнополитички приоритет Европе која се сада налази у великој кризи. Од распада Југославије евидентана је закономерност - геостратешка вредност Балкана за ЕУ се повећава  сразмерно њеном геополитичком слабљењу и јачању Азије. Уколико се такав тренд у будућности настави можемо да очекујемо да ће политику „приоритета интеграција западног Балкана" земенити политика „императива интеграција западног Балкана", недемократски процеси у Македонији, говоре нам да смо већ на таквом путу.

Проблеми балканских ратова, а потом и интеграција углавном се посматрају у светлу културно-историјских посебности региона, занемарујући познату изреку Наполеона "знати географију неке државе значи знати њену спољну политику".  Неопходно је редефинисати географски положај Балкана како би се одредила његова стратешка вредност у новим геополитичким околностима. Интерси Балкана и балканских народа најбоље се могу заштитити правилном географском самоиндентификацијом.

Проучавањем Балканског тектонског система може се извести закључак да је његова геолошка структура идентична планинском венцу Мале Азије. У прошлости постојао је сувоземни мост спајајући Малу Азију са Балканом који је услед дугих  геоморфолошких процеса проломљен и поплављен Егејским морем.Дарданели, Босфор као и бројна острва у Егејском мору не раздвајају два континента већ сведоче о природној целини Мале Азије и Балкана.

Желећи да повучемо јаснију границу између Европе и Азије, правилније би било да се позовемо на Птоломеја из другог века нове ере. Он је за границу сматрао планински венац који се непрекидно пружа од запада ка истоку, тј. од Црног Мора до Алпа. "Централно било"  у античким временима раздвајало је цивилизацију од варвара, а у доба ренесансе добија назив Katena Mundi. Птоломеј је имао у виду Карпате и Динариде који се у правцу Север-Југа сужавају  раздвајајући Балкан на јужни и северни део. Јужни део Балканског полуострва, преко Мале Азије повезан је за Индијом и Египтом колевкама најстаријих цивилизација, а северни део повезан је преко панонске низије са  Бечом "вратима Европе". Због оваквог географског положаја Балкан би требало идентификовати као двоконтинентално полуострво.

Руска платформа, јединствена континентална веза Европе и Азије није имала значај зато што се продужавала у сибирске степе и централноазијске пустиње. За разлику од Балкана који је директо био повезан са колевкама цивилизације, са руске платформе вребала  је опасност од азијских варвара Хуна и Монгола. Историјски Балкан се показао као  најпогодније место културног и економског сусрета различитих цивилизавција. Археолошким ископавањима у савременој Грчкој откривено је да су  егејске и микенске цивилизације одржавале многоструке везе са са афричким царствима Мемфисом и Тебом , а такође и са Предњом Азијом. Хришћасво првобитно настало у Палестини прве  корене ухватило је на обалама Егејског мора одакле се касније шири и на остале делове Европског континента. Управо ће Константинопољ и Солун постати центри одакле су енергични проповедници покрстили многе народе. За време Византије овај регион се налазио у центру светских дешавања и на много већем цивилизациском нивоу од Запада. Због геолошких фактора и морфолошких особина Јован Цвијић, на почетку двадесетог век Балкан назива јединственим посредником између Азије и Европе, Имајући у виду његову цивилизацијску улогу,  аутор наводи да Балканско полуострво има много више права себе да назива евроазијским него Русија.

Закључци Јована Цвијића у садашњем геополитичком контексту актуелнија су него икад. Русија покушавајући да помири цивилизациске противречности Европе и Азије сусреће се са жестоким притисцима на руској платформи. Балтичке државе заједно са Пољском и Украјином обесмишљавају сваки покушај повезивања Европе (Немачке) и Русије и на њеним границама производе сукобе високог интезитета као у случају Донбаса и Луганска. Играјући улогу санитарног кордона руски суседи покушавају да добију на геостратешком значају.  Релаксација односа мало је вероватна, концентрација НАТО трупа на руским границама и појачана ратно хушкачка реторика у Украјини воде у правцу ескалације сукоба,  а у најбољем случају замрзавању конфликта.

За разлику  од изразито евроцентричне оријентације и антируске политике народа источне Европе, Балкан насељен словенско-православним народима, под јаким утицајем Византиског наслеђа и у блиском додиру са Исламом благонаклоно гледа на Азију, у првом реду Русију. Слабост коју је Бугарска показала напуштајући животно важан пројекат Јужног тока, Грчка финансиска криза, безперспективне интеграције Западног Балкан  и постојање неколико такозваних "failed and unrecognized states" демонстрирају не пријемчивост Европског пројекта. Од почетка распада Совјетског савеза до данас Европа је 30 година безуспешно радила на интеграцији "свог дворишта", а резултат је историјски минимум популарности европских интеграција.

Балкана интегрисан у евроатланске структуре тј. хомогенизацијом и заокруживањем ЕУ , представљаће недокнадиви и стратешки ударац за евроазијско партнерство јер ће се по узору на средњу Европу направити још један санитарни кордон . Уколико Анкара настави сарадњу са Ираном и Русијом на рачун НАТОа, грчко-турска граница претворила би се у ново кризно жариште по узору на Украјину. Свака иницијатива из Евроазије посматраће се кроз интересе НАТОа, а не балканских држава. „Мали европски дом" прошириће се и на своје двориште, а прозор могућности претвориће се у механизам надзора и сузбијања сваког страног мешања. Балкан постаје одбрамбени штит за читаву Европу. У таквим околностим Евроазија остаје без Европе, а Кина прилику за стварање „Велике Азије"у којој ће она водити главну реч.

Русија заједно са Кином не би требали да се плаши већег присуства на Балкану  1. зато што становништво гледа позитивно на источне партнере, за разлику од Европљана који их гледају као претњу 2.  Историја и тренутна геополитичка ситуација указују да је Балкан  транзитни коридор са јединственим капацитетом да повеже тржишта  Далеког истока и западне Европе. 3. Зато што је Балкан од увек цивилизациски гравитирао Азији, био део Источног Римског Царства, а касније Османског Царства, називање Балкана ексклузивном зоном утицаја Западне цивилизације културно-историјски није правилно.

Независни и аутономни Балкан је од приоритетног значаја за Велику Евроазију. Све док постоје државе на Балкану које се одупиру експанзији НАТОа  постоји шанса да се створи нови балкански пол (центар), одбојан према евроатланском магнетизму. Потребно је за будући пол  изабрати стратешког савезника, за балканске прилике довољно политички моћног, историско-геополитички настројеног против евроатланских интеграција и изложеног снажном притиску Вашингтона који би могао да произведе анти-атланску реакцију у региону. Гарантовањем безбедности, капиталним инвестицијама, отварањем перспективе чланства у  евроазиским организацијама као што су ОДКБ , ШОС или ЕАЕУ,  Балкан би се претворио у евроазијски геополитички стожер, унутар још увек рањивих непријатељских линија.

Стратешки савезник прерастао би  у активног регионалног геополитичког играча и ставио у функцију језгра будућих „балканских интеграција", а не уско националних интереса. Интегралне евроазиске  вредности неопходно је супротставати, Западној балканскојконструкцији успостављеној на насилном и ваштачком сепаратизму. Од распада Југославије и Слободана Милошевића чија је јединствена политика била"Балкан балканским народима" није постојала никаква идеолошка или материјална подршка тој идеји, а регион је настављао да клизи у све веће поделе. Евроазијски импулс са истока може да буде велики подстицај и повод за поновно покретање иницијативе о хоризонталном повезивању балканских народа. 

Балкан расцепан и подељен подложан негативном утицају споља, тј место високог безбедносног ризика што онемогућава ближе економско приближавање партнера са истока.  Уједињен и независан има шансу да у преконфигурацији будећег светског поретка постане осовина великог евроазијског партнерства, незаобилазна раскрсница пута свиле и тачка идеолошког помирења Русије и Европе.

„Русија губитком Украјине нема потребна средства да постане моћна империјална сила спајајући Европу и Азију" али зато контролом  Балкана у значајној мери може да надокнади хендикеп. Балкан је стратешки најзначајнија тачка продора Евроазије у Европу. Сила која буде имала одлучујући утицај у региону одредиће  будућност трансконтиненталног повезивања и судбину евроазијске коалиције.

Балканским народима јасно се мора предочити алтернатива евроатланских интеграција, а Русији  геостратешки значај регион. Изградња односа Русије и балканских држава на пријатељству и братству може се завршити још једним разочарењем. Неопходно градити међусобне односе на основама обостраних економско-политичких интереса. Геополитичка приоритизација Балкана и активно учешће Русије у регионалној политици, а након тога и усклађивање спољнополитичког курса  балканских држава  са концепцијом Велике Евроазије у потпуности одговара обостраним интересима и осликава нове геополитичке околности.

[1] A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the Western Balkans

Животни ситем, шта је то? Под животним системом ја подразумевам скуп, планова, жеља, нада и врлина којима човек тежи кроз свој живот. Овакав животли систем имају многи а ,многи и немају. То зависи од самог човека да ли је способан да га створи или не. Овај систем се може створити протоком времена и стицањем искуства. Он треба да буде састављен од реалних циљева, хришћанских врлина и од скромних жеља.

Хришћанске врлине које треба укључити у овај систем су например:човекољубље, спремност да чинимо добро другима, да им чинимо добро, да им праштамо.

Система такође треба да има и високе моралне норме уз помоћ којих ћемо стваривати своје циљеве који требају да одговарају нашим могућностима али и да буду праведни.

У животним жељама требамо бити скромни јер само тако можемо избећи разочарења.

Овакав систем када се једном створи помаже човеку, да опстане у овдашњем свету пуном савоживих људи којима до других људи није стало, јер ће постојање система омогућити човеку да зна у сваком тренутку шта жели и којим мерилима да се руководи у свакој животној ситуацији.

Фотографије је направио и послао Михаило Бабић

Мон Блан. Слике послао Михаило Бабић

Манастир Свети Цховели се налази у Грузији. Фотографије направила и послала Јекатерина Виљховецкаја(Екатерина Вильховецкая)

Карпати су планински венац у Европи. Простиру се кроз Пољску, Чешку, Словачку, Мађарску, Украјину, Румунију и Србију. Фотографије је направила и послала Јекатерина Виљховецкаја(Екатерина Вильховецкая)

Кијевско-печерска-Лавра је колевка руског православља. На обали реке Дњепар Руси су примили православље. Фотографије је направила и послала Јекатерина Виљховецкаја(Екатерина Вильховецкая)