Новости России, Сербии, новости со всего мира

1.део

Жена има мало у српској политици. У земљи која је претходних деценија променила једног вожда и неколико очева није било много места за жене. Оне најактивније су јавно блаћене и проглашаване вештицама или издајницама. Прву (привремену) председницу републике одликовао је фатални недостатак харизме и талента за политику. Откад су, после 5. октобра, Мира, Весна и Даница нестале са јавне сцене, мушка доминација политиком је постала још већа него под Милошевићем. Србија као да се одрекла своје половине. Дакле, ко је данас најутицајнија Српкиња?

Жене су најактивније у „другој Србији“. То је флуидан појам који за разне људе има различита значења. Неки би ту убројали и Демократску странку, па чак и Г17+. Али израз се обично користи за НВО, неколико „независних“ медија, малене грађанске странке које никада нису преговарале или сарађивале са Милошевићевим режимом и њихове присталице. Створен је утисак да је реч о јединственом блоку, умногоме као последица прљавих напада у режимским медијима за време Милошевићеве власти кад су ове групе клеветане као непатриотске и издајничке. У овом маргиналном, али политички изузетно утицајном сегменту српске политичке сцене крије се и Латинка Перовић, већ годинама без конкуренције најутицајнија жена у Србији.

Латинка Перовић (72), једна од наших најугледних историчарки, по други пут учествује у креирању српске судбине. Она је почетком седамдесетих била најмоћнија жена у Србији. Тада је, као секретар Централног Комитета СКС, била најближи сарадник Марка Никезића, предводника „српских либерала“ и друга најмоћнија личност у Србији. Латинка, интелигентна, вредна и амбициозна жена &ндасх; у опскурном свету титоистичких коридора моћи, иако без борачког стажа у „револуцији“ направила је метеорску каријеру која јој је већ тада обезбедила место једне од најмоћнијих жена у историји и једне од ретких чија позиција није била резултат брака са моћнијим мушкарцем. Данас је Латинка лидер најекстремнијег крила „друге Србије“, жена чији је утицај довео до тога да смо после 5. октобра поред ултранационалистичког, добили и „грађански“ екстремизам.

„Ми овде имамо сукоб два екстремизма. Шешељевог национал-бољшевизма, што није ништа ново, наћи ћете то у многим земљама, и Латинкиног стаљинистичког либерализма. И једно и друго се ослањају на социјално радикалне који верују да се може прескочити десет степеника и представљају одговор на најприземнија очекивања“, каже угледни београдски историчар. Латинка једва да постоји на јавној сцени у Србији, она се ретко појављује у медијима и држи се далеко од очију јавности. Грађани Србије њене ставове не чују из њених уста.

„Све ради из сенке и пушта друге да говоре у њено име.. Круг у коме она изиграва гуруа шири црно-белу слику, а таква слика никада није истинита. Она продубљује лаж о Србији... Они су допринели заблудама Запада и давали материјал онима који су хтели да спрече стварање рационалне слике о Србији. Тиме што су говорили о нама да смо црна рупа, да смо људи мрака, да смо људи мржње, не само да су угрозили Србе већ и цео регион... Данас говоре Европи да треба такве да остави иза себе“, каже за НИН директорка угледне невладине организације. „И један (Шешељев) и други (Латинкин) екстрем Србију гурају с оне стране нормалности. Ти екстреми једни друге подупиру, сужавају тај простор нормалности.“

Путеви којим Латинкина политика и схватања данас утичу на наше животе су крајње опскурни. „Она је полувидљива, као сфинга, нетранспарентна... Сва је закулисана са већом моћи него што се слути“, каже некадашњи њен сарадник.

Латинка утицај остварује првенствено преко групе оданих „грађанских муџахедина“, како их је назвао један НИН-ов саговорник, који је апсолутно обожавају. Она није толико утицајна зато што је створила нешто велико, већ због онога што је у Србији маргинализовала и паралисала и због утицаја који њена интерпретација, обично пренесена помоћу верних сарадника, има у међународној заједници.

Главни Латинкини гласноговорници и играчи су у Чедином ЛДП-у и у Хелсиншком одбору и чести су гости у радијској емисији Пешчаник, главном гласилу ове групе. „Њени кључни људи су хистерични, агресивни и самоуверени. Она је оставила кости у библиотеци, а они су прочитали три књиге, два сајта и неколико предговора. Све што умеју да кажу бирачима јесте: кад победите национализам, биће вам боље“, сматра бивши функционер Грађанског савеза. „После пада Милошевића они су сами себе нокаутирали."

Латинка Перовић је скромна жена и колико год то Србима зараженим теоријама завере изгледало невероватно, људи из њеног круга нису плаћеници, профитери или издајници. „Ту има изузетно способног и паметног света, финих људи које је понела фрустрација и бес и који су подлегли мржњи. Они су сада изгубљени потенцијал у земљи која ипак иде напред. Многе збуњује чињеница да су нека врата данас ипак отворена“, каже НИН-ова саговорница. „Нажалост, најгласнији међу њима су интелектуални и морални патуљци, људи који су својом искључивошћу и глупошћу отерали Србе од друге Србије.“

Велика већина искрено верује у црно-белу слику Србије иако је она често била онолико једноставна колико и лажна, по ослањању на полуистине сасвим милошевићевска, не само штетна по демократску Србију већ по својим последицама понекад фатална за жртве српских злочина. Милошевић је пао с власти не због, него упркос њиховом деловању. Они на свет гледају из „флаше“ од стакла замраченог Латинкином песимистичком визијом у коју зраци светлости улазе само пошто су преломљени кроз призму Радомира Константиновића и Хане Арент. Али они су, како каже једна саговорница, Хану Арент читали с амовима. Зло које виде само овде постоји на још много места. Ово је важно истаћи не као оправдање за срамотне српске злочине већ као могућност да из туђих искустава научимо лекције и лакше модернизујемо земљу која многима делује непоправљиво.

У Латинкином утицају лежи један од одговора на питање зашто су грађанске, демократске снаге толико слабе, зашто је „друга Србија“ овде политички минорна и зашто ће пут до модерне, демократске Србије бити још дужи и тежи него што је Милошевићево наслеђе обећавало. Латинка је један од одговорних зато што је српска несрећа данас биполарна, што нас националистички и „грађански“ екстремисти, дисквалификујући демократску опцију (било као издајничку, било као фашистичку), уместо у један, гурају у два ћорсокака. Као и већина арогантних и самозаљубљених актера српске политичке сцене, Латинка нуди валидне аргументе сумњиве релевантности као једине истине. Одабране слике из српске историје и анализе бројних историографа се нуде као илустрација да Србија у ствари нема будућност, да ће док се не суочи са злочинима и не смањи на праву меру овде све остати крваво, геноцидно, неевропско и непроменљиво.

Латинкина обраћања подсећају на папске енциклике. Чак и кад прича о покретима и организацијама којима припада, Латинка говори у трећем лицу. Она говори на скуповима и промоцијама у малим, полупразним дворанама и текстове обично објављује у опскурним публикацијама и зборницима. Интервјуе најчешће даје за новине које се у Србији или уопште не продају или се слабо читају. Испосничког лика, скромна и енергична, Латинка на јавним наступима делује озбиљно, скоро светачки одвојена од окружења. „Труди се да делује љубазно, одмерено, децентно и неблазирано... али некако увек осећате тај неми бес. Она је љута на оне који је не разумеју“, каже један њен бивши сарадник. „Нисам је видео да се смеје. Она верује да Србија нема право да се радује док се не суочи (са злочинима). Ваљда зато носи ту светачку маску.“ Активиста једне од невладиних организација каже да се око намргођене „свете Лате“ увек осећа некако неопуштено, „као у цркви“. „Она ствара око себе побожну атмосферу. Као кад сте у цркви, па се плашите да случајно не паднете или не оборите нешто&рдqуо;, каже саговорник НИН-а који је последњих година сарађивао с &лдqуо;иконом друге Србије“.

У Србији деведесетих, Латинку Перовић ништа није изненадило, а како пише Оливера Милосављевић, то није смело „никог разумног да изненади“. Њени саборци тврде да је &лдqуо;готово са невероватном, са математичком прецизношћу&рдqуо; предвидела ток ствари и њену мудрост и анализе не доводе у питање. Латинка и они који мисле њеном главом су увек у праву. „Кад погледамо своју кратку историју од 150 година, онда ћемо заправо видети да смо и ми, као и наши претходници, као људи који су заговорници, поборници идеје модернизације, дакле процеса промена увек били у праву и увек губили“, рећи ће Чедомир Јовановић.

„За њу, психолошки, ми сви не постојимо, осим да она докаже да је читав тај националистички концепт био погрешан од почетка“ што је, наравно, тачно „и ту је корен те њене суровости... Није била тако сурова док је била у топлом окружењу. Марко Никезић је био њен духовни светионик, био јој је изузетно близак и једино је њега слушала. Волела је мужа, који је умро током НАТО бомбардовања, али са њим није била интелектуално блиска... Никезић је био човек визије, озбиљан политичар, и изгубивши њега, Латинка је изгубила тај коректив који је једној тако крутој и амбициозној жени био неопходан... Била је блиска и старијем сину који је сада у Белгији, али од када њих двојице нема поред ње, сви ти силни људи које познаје немају на њу никакав утицај... Латинка гледа Соњу Бисерко као своје чедо, а Соња у њу гледа као у бога. Али ту нема емотивне блискости... И поред свих тих контаката, она је данас сама“, каже стари породични пријатељ.

„Крутост њених ставова даје повод да се размишља о профилу њен личности“, каже један њен бивши сарадник. Саборац из времена „либерализма“ седамдесетих сматра да „оно што је стално код Латинке јесу амбиција, озбиљност и радиност. Већ са 27 година је била председник АФЖ-а ... Али тешко је данас препознати ту Латинку. Она данас игра несхватљиво прљаво... постала је заробљеник политике, ту су и амбиције... Штета што је тако. Таква памет. Бојим се да је проблем карактера... Њено понашање данас доказује да све што се дешавало у време либерала није имало везе с њом. Она је тада само следила Марка... Не треба заборавити да је била и у Ранковићевом кабинету.“

Латинка ПеровиЋ је 1972. године „најурена у успону снаге“ заједно са осталим „либералима“. „Ту се о класичном либерализму не може говорити, али то је ипак најдемократскији, најпрогресивнији слој који се појавио у титоистичком режиму. Они никада нису Тита доводили у питање, хтели су ствари нешто мало да унапреде, нису били револуционари. Марко је говорио да нису имали на уму реформе... Али Тито је био опседнут Србијом и опозицијом. Он се плашио Србије. Све што је кретало из Србије он је схватао као заверу, било да су то били либерали, било националисти“, каже НИН-ов саговорник.

Славољуб Ђукић у књизи „Слом српских либерала“ пише да је то био период у ком је „бујала култура, уметност и штампа, а толерисане (су) забране у култури... Унели су свежину, културу иступа, личне способности... Либерали су били у сукобу са опозицијом, оштро су нападали српски национализам, а на крају су били прогнани као опозиција... Опоненти су им замерали да према њима нису били либерални... забрањено је више листова, хапшени су студенти“.

Маринко Арсић Ивков у књизи „Кривична естетика“ пише да „док је изгледало да ће режим бити вечит и док су се многи уметници и мислиоци вукли по судовима, Марко Никезић, Латинка Перовић, Богдан Богдановић... нису се ни чули“. Ивков идеју о постојању либерала и демократа у оквиру комунистичког режима назива нонсенсом. „Баш у време владавине `комуниста с људским ликом', тобожњих либерала и демократа, прогони уметности и слободне мисли не само да нису јењавали него су били и појачани. Популарности свргнутих група или појединаца из партијских врхова највише је доприносио сам режим, проглашавајући ,отпаднике' антикомунистима, либералима. И тек кад би потпуно биле удаљене од режимског колача, те особе су проглашавале себе опозиционарима“, пише Ивков.

„Када се каже либерали, политика и идеја, то је Марко Никезић. Латинка је била најангажованија као оперативац, држала је ту апаратуру у рукама“, каже некадашњи саборац, жртва чистке 1972. године. Конгрес Културне акције у СР Србији, одржан у Крагујевцу октобра 1971. године, представља климакс Латинкине моћи. Она је поносна на своју улогу у организовању овог конгреса - назива га „најширим окупљањем интелигенције у Србији после Другог светског рата“. Конгрес је организован као покушај да се култура боље искористи као бојиште за „конфликте политичке природе“ ради спровођења „модерне, самоуправне политике“, и, како је рекао Радомир Константиновић, „против агресије... мотива и симбола ... који су по правилу са деснице“. Један од десетина реферата имао је наслов „Декултуризација културе као стваралаштво човека намењено човеку“.

У уводном излагању на скупу, који је између осталог резултирао паљењем стрипова на ломачи, Латинка изражава забринутост што „социјалистички садржај није увек и у свему потврђен. Понегде је у понечему доведен у питање“. Она ламентира и над тим што је „од свега најтеже ослобађање, од, свуда још толико присутног, грађанског погледа на свет“ и пише да „лажне вредности не рађа само културна индустрија на Западу“. Решење за Србију у којој постоји „низак степен цивилизације“ налази у ставу да „старе богове није довољно сахранити, треба створити свет у ком они неће моћи да живе“. „У исто време не бисмо смели бити равнодушни према неукусу и полуписмености бројних листова и едиција“, рекла је Латинка на скупу који је организовала у родном граду.

Једна од жртава наметнуте неравнодушности у Србији био је и Тарзан. Здравко Зупан, у тексту „Стрип у Србији 1955.-1972.“, пише о Закону против шунда који је донесен после Латинкиног конгреса. На удару закона, како пише Зупан, нису се нашли само стрипови. Угашена су бројна издања, укључујући и „неукусног“ Тарзана. На последњим бројевима једне едиције „Дечјих новина“ стајало је, како наводи Зупан:„Цена издавача 3 динара; продајна цена у ужој Србији 5 динара. У осталим крајевима 3,40 динара“. Митар Милошевић, главни и одговорни уредник „Дневника“, написао је да стрипови ове куће „имају моралну визу у осам европских земаља, не и код нас“.

Небојша Попов пише о „репресивном деловању самих либерала“. Под ударом режима чији су „либерали“ били важан део, нашли су не само националисти већ и праксисовци и шездесетосмаши. „Када се, рецимо, тврди да је у време либерала било највише забрана новина, часописа, књига, филмова, позоришних представа, итд., за шта постоји обиље чињеница, не треба занемарити да је тада било и више слободе стваралаштва и критичког мишљења. Али, реч је о дивљој слободи без институционалне заштите; напротив, низали су се таласи идеолошке и административне репресије“, пише Попов и пита се „да ли је либерализам уопште замислив, а камоли остварив - без слободе штампе и академских слобода“. Попов сматра да су они били „либерали пре свега по избегавању већег зла“. То је била „карикирана етикета либерализма као попустљивост према разликама или према онима које треба ликвидирати“.

Још спорније од природе Никезићевог либерализма је ћутање „либерала“ крајем осамдесетих и почетком деведесетих кад је репресија престала да буде прихватљиво оправдање. Мирко Тепавац је касније говорио да ће „сваки проблем постати решив или бар подношљив када национализам више не буде доминантан“. Ако се не ради о накнадној памети, остаје питање зашто су либерали одбили да се јавно ангажују током „антибирократске револуције“ и бујања национализма. Светозар Стојановић наводи да је у тим критичним годинама од Латинке и осталих „либерала“ добио „одлучан одговор да немају намеру да улазе у било какве ствари... То одбијање (довело је) до тога да један број људи остане по страни, а да у први ред избију неки људи који уопште нису били критички“.

У годинама ван политике Латинка се бавила струком. „Као историчарка, Латинка је врло коректна, нема шта да јој се замери. Социолошки и политички део код ње је проблематичан. Она ту полази од става који представља метастазу дијалектичког материјализма. Заменила је бескласно друштво модерним друштвом, а колективизацију суочавањем. Она модернизацију види као циљ, а не као процес... Латинка, као верски фанатик, у науци тражи доказе за нешто што је ненаучно. Она хоће да теорема постане аксиом“, каже угледни београдски историчар.

Латинка пише да „други одговор... осим истраживања стварне друштвене историје не постоји“. Та историја нам говори, каже Латинка, да кад год су „тековине модернизације“ достигле „критичну масу за модерност поништаване су“. Европска и модерна Србија је „континуирано осуђивана, прећуткивана и кривотворена“. Увек су на крају побеђивале проруске, патријархалане и националистичке снаге. Латинка говори о „агонији српске патријархалне цивилизације“, „интелектуално истрошеној и апатичној српској јавности“, Србији као земљи у којој је „скепса много плодотворнија“. Кључ је у историји, „трагици неизбежног“, која нам пак сугерише да кључа нема, да се из „затвореног друштва не може изаћи“, да је „антиевропски тренд“ свеприсутан и да је „европеизирање“ Србије углавном било „фасадно“. Латинка се пита „да ли је слобода досегла... пад у варварство“.

Латинкини ставови су били мелем на ранама оних који су живели са других страна балканских фронтова. „Овде су је сви одбацивали, и онда када је почео рат, цела (бивша) Југославија је открила ту либералну Србију. И сви су почели да је зову, Хрватска, Босна, Словенија. Дилатирали су јој его и она је изгубила везу са реалношћу. Објавила је рат свим својим противницима“, каже њен накадашњи саборац. Ставове који су се допали читаоцима у окружењу Латинка је уверљиво аргументовала фантастичним познавањем последња два века српске историје. Још је цењенија била зато што је користила српску историју као кристалну куглу у којој је видела црну „србијанску“ будућност.

У Латинкиним текстовима кључне речи и ставови су најчешће вешто камуфлирани, недоречени или изнесени у цитатима из историјске грађе. Она воли да говори гласом старих ауторитета, што је метод који захтева изузетну ерудицију и завидну интелигенцију и омогућава аутору да се не суочи са критикама а остане у кули сазданој од слоноваче туђих закључака. У тим цитатима је и сугестија да су данас, баш као и 1864. године, „све приче о Србији као либералној земљи... смешне и откривају неразумевање њене историје и савременог положаја“. Латинка нам говори да су „форме живота Срба под Турцима практично петрификоване“, да се суочавамо са скоро неуништивим менталитетом који је „надживео“ оријенталну форму која га је створила и институције (као што су задруге) које су га одржавале у прошлости. Са посебним жаром цитира и помиње руске ауторе:„интелигенција испод нивоа на којему би се морала налазити“, пише о Србима Кулаковски. Ваљда теза о неспособности „Србијанаца“ (неаустроугарских Срба) да се модернизују звучи уверљивије ако је формулишу православна браћа.

За разлику од Никезића који, како сама пише, свој пораз није претворио у мит, Латинка је ширећи мит о Србији која је неспособна да се модернизује, о својеврсном историјском усуду који јој не да у Европу, своју фрустрацију Србима претворила у нови деструктиван мит. „Свака апсолутна истина о нацији је мит“, каже саговорник НИН-а. „У том миту она налази оправдање и за схватање да је бољшевизам био пацификатор Србије.“ Иако тврди да „мит није основа за политику“, она је својој политичкој деци оставила у наслеђе нови мит и они реч модерно већ злоупотребљавају и мистификују као шовинисти реч патриотско. „Она је врхунски, али једнодимензионално образована и верује да је решење свих српских проблема модернизација“, каже саговорник НИН-а. Модернизација је мерило свега. Титоизам тако постаје најбољи период наше историје. „Србија се у другој Југославији модернизовала више него икад. Модернизација је (за Коштуницу) шупља реч“, пише Латинка.

Латинка верује да је Србија њеним уклањањем са врха власти „већ почетком седамдесетих година, изгубила битне претпоставке за промене“ и да је тада у великој мери одређен исход посттитовског раздобља и судбина Југославије. „Да не би испало да је било узалуд оно што је некада радила, она даје оправдање за комунизам, он није успео, али је, како тврди, помогао да се успостави модерно и демократско друштво на Балкану“, каже београдски историчар. „Латинка спречава рационалну дискусију о будућности. Ту налазимо острашћеност која негира Србима право да имају легитимну национална позицију која неће бити дискфалификована као национализам или нацизам“. Будућност Србије филтрирана кроз Латинкину мрачну призму српске прошлости изгледа некако безизлазно. Прошлост ту није ни лекција, ни опомена, ни корисно искуство, већ крунски доказ за немогућност промена.

Оно што код Латинке углавном налазимо у фуснотама, цитатима или назнакама, код њених бојовника добија облик бујице недомишљених, увредљивих и фаталистичких фраза. Без Латинкиног широког образовања, њени епигони - који би да Србију данас експресно, силом, територијалним ампутацијама и казнама реформишу и модернизују &ндасх; нуде мешавину полуистина, стереотипа и слика из 19. века зачињених комунистичким жаром за принудним обликовањем новог, у овом случају европског човека.

По потреби, Латинка се нуди као непристрасни историчар и арбитар: овде је, како нам стално говори, историја садашњост, а по потреби као пристрасни актер и стратег. Увек је наизглед ван свега, на светачком трону грађанске Србије, изнад опасне балканске жабокречине у коју прстиће уместо ње гурају други. Много од онога што помињу Арент, Константиновић или Перовићева важи и за многа друга друштва. Али одбијање да се погледа преко плота и упозна окружење (изузев контакта са самодовољном, грађанском заједницом у суседству) правда се чињеницом да није било бошњачке или албанске Сребренице и да је српска патологија јединствена.

У Латинкиној политичкој стратегији некако се не примећују искуства која не долазе са њеног књигама претрпаног стола у професорском делу Универзитетске библиотеке. „Прочитала је и разумела огроман број књига, али проблем је оно што није читала“, каже један Латинкин колега. „Постоји само свет који она познаје, или за који верује да познаје, и за њу нема другог света сем оног који је у књигама. А то није довољно да би се разумела наша крвава каљуга из деведесетих, море испреплетаних процеса, ломова, све мале и велике притоке балканске реке крви.“

Латинка пише о судару патријархалности и модерности и о томе да „антрополози и етнолози указују на антагонистички карактер односа између патријархалности и модерности“. Али велики број антрополога последњих деценија широм света налази доказе и о комплексном и амбивалентном односу ова два процеса, нарочито у друштвима која се из разних разлога опиру „европеизацији“. Навођени су примери у којима је модернизација била „малигна“, средство јачања и главни савезник „патријархата“ и творац бројних парадокса. Модернизација, како пише холандски антрополог Пејтер Хсчире са Универзитета у Лајдену, доводи и до „репродуковања традиционалних, и још чешће псеудотрадиционалних својстава у још већем обиму“. Исламски фундаментализам, раст вештичарења у Африци или турбофолк су производи модернизације.

Латинка Перовић и њен круг су опседнути Оријентом и његовим деструктивним наслеђем у Србији. Срђа Поповић пише у најгорем духу европског култур-расизма да Србија „има две непомирљиве опције пред собом, или Европа или Азија и блато - ту је центар немогућ. На те две столице не може да се седи, јер су оне толико размакнуте“. Соња Бисерко, главна Латинкина „трансмисија“ и вероватно један од бизарнијих производа Милошевићеве ере, своју књигу у којој је покушала да „проникне у срж балканске, у првом реду српске моралне и политичке катастрофе на крају 20. века“ назвала је „Србија на Оријенту“. Никола Самарџић говори о „неоазијатском фолклору“ и уништењу „животних снага које усисава азијатска ментална деспотија доминантних елита“.

Миша Ђурковић пише да су „европски оријентисане елите“ стално истицале као приоритет „обрачун са оријенталним, азијатским наслеђем које је увек било живо код обичног народа“. Резултати отварања, либерализација и демократизација су неретко схваћени као непријатељи модернизације и врхунац борбе против тих трендова је, како пише Ђурковић, био Латинкин Конгрес Културне акције „где су осуђене све категорије поп културе као кич и шунд и у складу са најрадикалнијим просветитељским наслеђем марксизма тражила се забрана стрипа, неофолк музике и сличног.“

Соња Бисерко је пре неколико месеци говорила о „терору већине која следи најниже инстинкте“ у „србијанском друштву које карактерише својеврсна деструкција и примитивизам“. Чак и ако се сложимо с овим, остаје чињеница да су та деструкција и примитивизам битне карактеристике њеног окружења. „Ја кад видим клизиште, ја се обрадујем, не знам како да вам кажем. Да ли ме разумете, мене свака позитивна ствар - које нема - може да баци у депресију, али свака лоша ствар потпуно ми даје неку снагу“, каже Петар Луковић чији текстови личе на кандидатуру за место Пол Потовог идеолога или политичког комесара „Шкорпиона“. У Латинкином кругу ћете чути и да је Србија „неспособна за развој“, да је „у њој стално обнављано примитивно сељаштво... отпорно на промене“, да „нема дисконтинуитета са 18. и 19. веком“. Поједини Латинкини следбеници су конструисали хоризонталу српске наводне нацификације која није дуго ишла само од Милошевића, преко Шешеља до Коштунице, већ се завршавала на Ђинђићу.

Једно од главних питања је колико Србија мора да буде мала да би могла да буде модерна? Латинка Перовић сматра да треба „вратити Војводини 19-вековну улогу у односу на Србију. Била је просвећенија, била је део Европе, владао је у њој закон, била је део правне државе. Тако да мислим да Србија, заиста, мора да се концентрише на себе, иако су истрошене њене материјалне и људске резерве. Мора да се ослободи тих својих центрипеталних тенденција“. Соња Бисерко пише да се „самодеструктивни процес може и даље пратити, у односу према Црној Гори, Косову, Војводини, Санџаку...“ (Да ли три тачке упућују на потребу „ампутације“ Прешевске долине, Власима, Шопима и Бугарима насељених делова?) Србија је представљена као болесник који сам серијски изазива гангрене свог мултиетничког ткива и онда му муђународна заједница као милосрдни анђео живот спасава ампутацијом.

Чак и када признаје да међу великим политичким странкама у Србији постоји „модернизаторски блок“, Латинка му ваљаност одриче тврдећи да тај блок „мисли да је национализам добитничка карта и... национални интерес изједначава са национализмом“. „Она верује да ће због заостале менталне структуре просечан Србин, док год неко може да му пласира противника, увек тог противника кривити што лоше живи... Она верује да док имамо компликовану ситуацију, националисти ће имати чиме да се хране, док они имају чиме да се хране, нема модернизације, док нема модернизације, немамо о чему да разговарамо. Ту није важна ни корупција, ни економија. Национализам мора да се изгладни,“ каже саговорник НИН-а. „Али Латинка је заробљеник своје мисли. Она не схвата да ствари морају ићи паралелно, да нема предуслова. Изгладњивањем људи се неће доћи до суочавања.“

Латинка Перовић одаје утисак жене која је незаинтересована за стварне резултате своје стратегије.„Најважније питање за Србију је суочавање са прошлошћу, односно са злочинима. То сматрам главним мерилом за суштинске, а не привидне промене и у Србији и у њеним институцијама“, изјавила је она сарајевским „Данима“. „Злочин се не сматра злочином, него инструментом једне политике која је само фактички поражена, али није ментално.“ На питање „хоће ли српска нација пропасти прије него што постане свјесна својих грешака“, „водећа интелектуалка српске либералне сцене, одговорна повјесничарка с ону страну митологије“ је одговорила да је „то врло тешко прогнозирати, али је врло важно упозорити на такву могућност“.

„Философију паланке“ Латинка сматра „кључем за разумевање крвавог хаоса“ деведесетих и пише о „бесцењу живота“, „згушњавању нације“, српској „екстериторијалности“ унутар Европе, „дегенеризацији колективизма“ са „карактеристикама које звуче као дијагноза“ и самоуверено прописује лек. Из чињенице да је србијански болесник некако неосетљив на терапију, Латинка извлачи закључак да је неизлечив. Она верује да се до модерне Србије може стићи само једним путем и да српски национализам (који је увек малигни) може имати само једну, у основи геноцидну завршницу. „Латинка Перовић (се) није задржавала само у лагодној позицији критичара већ је имала храбрости да дефинише најнепопуларнија решења као једино исправан национални циљ“, пише Оливера Милосављевић. „Латинка Перовић не пише о другима, Хрвате и Албанце готово ни не помиње, међународну заједницу само ако је ко пита. Она пише о нама, о ономе што смо хтели, па смо и добили, о ономе што можемо али нећемо, и о ономе што нам из тога што нећемо сасвим сигурно следи.“ Латинка, „деветнаестовековац“, како за себе воли да каже, ипак верује да њен пут од политике до струке, где је била поштовани „ригорозни професионалац“, и назад у политику, наоружана струком и знањем, још није завршен. Њена последња шанса је Чедомир Јовановић, најталентованији од свих лоших политичких ђака, који треба да јој помогне да оствари амбицију упаковану у жељу за модернизацијом Србије.

„Мотивише је увређеност Што се Србија није њима окренула. Она је ужасно сујетна и себе је видела као неку врсту месије, адресу којој ће се овај народ морати окренути у неком тренутку да га спасе. Када Латинка каже да Србији нема спаса, ту видим елементе освете, мада то не мора да буде свесно... У том кругу има и психопатологије и користољубља, мада не код Латинке. Она је склизнула у неку врсту мржње, непатворене мржње. После пада са власти она је била потпуно изолована. Људи су просто бежали од ње и њеног мужа. Није било лако са тим живети... И на крају смо стигли до њене приче да смо сви зло, да смо сви националисти, да смо мрачни. Као да овде није било светионика, као да све време нисмо имали демократске потенцијале“, каже истакнута представница грађанске Србије која је у режимским медијима деведесетих навођена као једна од највећих издајница.

„Они су стално поткопавали, бушили, сметао им је свако ко није прихватио њихов тоталитарни концепт. Сад говоре о ампутацијама, да треба све одвојити... Ако се определе за једну политичку опцију, онда сви морају да буду за ту опцију. Сад сви морамо да будемо 'чедисти' јер, као, једино он наставља оно што је Зоран радио. Па зашто онда нису волели Зорана, зашто су га клеветали док је био жив“, каже НИН-ова саговорница. „Ђинђића никада није ценила, мислила је да не зна где је. Заволела га је јер је изручио Милошевића, а постала је опчињена њиме тек кад је убијен“, каже Латинкин бивши пријатељ. Тада је рекла да је „готово незамисливо да би (Ђинђић) могао остати незаустављен“ и да је „Ђинђићевом смрћу први је пут у Србији произведен један модеран мит. Ђинђић је својом смрћу постао симбол Србије која није некрофилска“. Чак и када је о Ђинђићу почела да говори као о „симболу реформи“ и „фактору кристализације“, она није прихватала његову прагматичност. Бескомпромисно и неполитичко деловање Латинкиних идеолошких мисионара представља потпуно одступање од Ђинђићевог политичког наслеђа и стратегије које се не може камуфлирати покушајем да Зорана представе као икону и симбол свог јаловог деловања. Латинка инсистира на морално неспорним и пожељним, али за остварење циља контрапродуктивним приоритетима.

„Тај континуитет од Пашића, преко Ранковића, Ћосића и Милошевића, мислим да данас више одржава Демократска странка Србије, него Српска радикална странка... За Србију, за њену будућност, мислим да је много опасније деловање Демократске странке Србије... ДСС није политичка странка, они су сада само политичка етикета целог тог злочиначког удружења које је све своје снаге уградило у Милошевићеве ратове, разарања, пљачку“ каже Никола Самарџић, један од главних Латинкиних пулена. Самарџић тврди да су се „традиционалном естаблишменту (Караџић, Младић, Аркан, Ћосић, Станишић, итд.)“ „приближиле“постмилошевићевске елите (Коштуница, Николић, Тадић, итд.)&рдqуо; и тако обезбедиле „трајање политичког менталитета“.

„Они више мрзе Коштуницу и Тадића него што мрзе Шешеља. То је тај њихов страх од нормалности. Они знају да за њих нема простора у нормалној Србији... Они нам говоре да нема излаза. То је будалаштина, опасна, баш опасна будалаштина. Не знам ситуацију да друштво нема излаза. Данас тврде да немамо излаза због назадних тенденција. Па ти људи су раније тврдили да се никада нећемо ослободити Милошевића. Све је то страшно слушати... Без демократског блока, без Тадића и Коштунице нема демократизације и нормалности у Србији. Колико год да се ја не слажем са њима, колико год да бих сама волела нешто друго, али тога нема, а Србија мора да има излаз из екстремизма“, каже НИН-ова саговорница из угледне невладине организације.

„Међу онима који говоре да немамо излаз најгласнији су људи као Латинка, који нису били само функционери у једнопартијском систему, већ су били срећни функционери.... Суђења су организована, људи су хапшени за њеног вакта, али она никада није рекла да јој је жао због тога. Они није рекла меа цулпа... Зато не могу да верујем да се променила“, каже ова НИН-ова саговорница. „Они годинама губе битку за битком, па кажу ти Срби не вреде, морају да одумру, ту просто нема помоћи. Кад не можемо да будемо одлични, онда не треба ни да постојимо“, сматра некадашњи Латинкин саборац. „Латинка је вешта и опасна. Немојте заборавити да је седамдесетих била други човек у једном огромном систему. Она уме да организује своје следбенике... Али они нису вечни. То је као чир, пре или касније ће морати да пукне.“                                                                                                               

2. Део

​

За већину присталица „друге Србије“ Добрица Ћосић је отелотворење свега лошег, човек који је пустио геноцидни националистички дух из комунистичке боце. „Кад је била на власти (шездесетих) Латинка је закључила да свако играње са српским национализмом мора да води до катастрофе до које је довео Милошевић. Она најдубље верује да нема могућности да пустиш Добрицу и националисте и да се то не заврши у злочину,“ каже некадашњи пријатељ.

Добрица је некада према Латинки био благонаклон. За Ћосића су „либерали“, како је изјавио Славољубу Ђукићу крајем осамдесетих, били „најдемократскија струја у српској КП, спадали су у њен најпросвећенији део, образовани и цивилизовани људи... Њихов крах фаталан (је) за Србију... Несрећа је либерала што нису славно пали. Ни политичком поруком, ни концепцијом нису оставили дубљи траг... Они су тукли истинске демократе да би доказали своју оданост... Марко Никезић (је) синтагмом модерна Србија препао Тита... Латинка политички најдаровитија жена у својој генерацији, спроводила је и разне чистке (али) створила (и) незаобилазно историографско дело... велика је штете за српско друштво (што је) Латинка протерана из политике.“

Латинка се убрзо ипак вратила у политику, и кренула у рат против Добричине мисли и политичког утицаја. Пишући у тексту „На трагу српске либералне интелигенције“ својеврсну оптужницу Ћосића и у Србији, како сматра, и данас доминантне ћосићевштине, Латинка открива - поред огромних разлика - и бројне сличности које уједињују два идејно банкротирана пола српске интелектуалне елите. Да би се наметнули и одскочили обоје су објављивали амбициозне, наводно далековиде, проповедничке текстове и стали на пиједестал сопствених позамашних опуса. Тако стечени ауторитет и углед су искористили да изаберу, а затим обликују и усмере нову политичку и интелектуалну класу која је требало да оживотвори њихову пророчку визију. У случају „оца“ који је постао српски очух пророчки тон и амбиција су легитимисани литерарним даром. Код непрепознате „мајке“ која звучи као љута србијанска маћеха месијанска амбиција неоствареног револуционара који верује да још није завршио своју борбу камуфлирана је врхунским познавањем историје.

У позним годинама и Добрица и Латинка су покушавали да оставе утисак да су људи који не воле да владају. Код обоје се ишло по легитимитет, мишљење и истину. Као у случају Добрице, у чији су стан сви из „не-друге“ Србије - од Вучелића до Ђинђића - одлазили по савет, центар Латинкине моћи је политички „салон“ на Врачару - скроман стан натрпан књигама и украшен скулптурама Марка Никезића у дрвету. Неки посетиоци је из милоште зову „баба Латинка (или од миља баба Лата). Некад смо могли да чујемо оне који су говорили 'били смо код Добрице', 'Добрица се сложио' или 'зна Добрица'. Данас одани Латинкини саговорници редовно сугеришу да мајка милитантног дела 'грађанске' опозиције није све рекла, да многи треба да је се прибојавају и имају обичај да кажу 'ако Латинка проговори', 'боље да не почне да прича'... Добрица је оно што је радио бар радио јавно. У Латинкиним текстовима ћете врло ретко наћи оно што Латинка стварно заговара“, одговорила је НИН-ова саговорница на питање да прокоментарише опис Латинке као „Добрице Ћосића друге Србије“.

Латинка и Добрица оперишу у два круга која се не додирују и чији активисти можда и нису свесни сличности која их не уједињује само у искључивости. И Латинка и Добрица нису творци било какве нове концепције и обоје тврде да нису могли да буду равнодушни. За обоје као да не постоји обичан човек. Бољи и достојанствен живот је могућ само у историјским границама окупљеног народа, односно ако се призна кривица и суочи са злочинима. Ћосић је некада тражио жртвовање ради будућности, Латинка то исто тражи данас.

„Латинка је и данас озбиљан политичар, али политичар који нема одговорност према резултату своје политике. За разлику од Добрице она уме да прочита људе. Њене упрошћене речи препричавају интелектуални пигмеји, који јој нису дорасли и који су у свему инфериорни, али које је сама бирала. Она их толерише такве какви су због остварења својих циљева... Она нема књижевно дело које краси свако друго домаћинство, али је озбиљан играч и за разлику од Добрице никада није била ничија играчка... Проблем је што се она сада игра, а око себе више нема коректив који може да јој каже да је преиграла“, каже некадашњи саборац. „Добрица се за разлику од Латинке стално преиспитује. Добрица признаје своје заблуде, не негира да је имао промашаје, тешке промашаје. Али, Добрица никога није покушао да злоупотреби. Па њега су толико пута превеслали жедног преко воде, које је идиоте све тај подржавао“, каже саговорник НИН-а.

Док је Добрица веровао да ће Срби обновити свој идентитет тек када се уједине у српској држави, Латинка сматра да је подељеност српског народа његова главна предност и да је циљ елите да Срби живе у једној држави највећа препрека модернизацији. „Не треба губити из вида да је једина идеја која је у модерној историји од почетка 19. века опседала српски народ - у коме су, иначе, либералне и просветитељске идеје биле слабо развијене - била идеја ослобођења и уједињења српског народа,“ пише Латинка. Права нормалност нам је по њој стизала и била накратко прихваћана само као „авантура“, одступање од ненормалне српске двовековне нормалности. Латинка је једном рекла да би ону „познату максиму“ Добрице Ћосића да Срби губе у миру оно што су добили у рату требало преформулисати па рећи да Срби губе у рату оно што су скрпили у миру.

Пишући о либералима - правдајући се, јер она се (бар јавно) не каје - Латинка каже да „политичка осуда симплификује прошлост. Она је лишава унутрашње динамике“. То се, наравно, односи на део историје чији је она била актер. Када пише о прошлости националиста, онда нема много места за нијансе, за схватање да се треба „кретати у оквиру могућег“, ту доминирају жестоке осуде и симплификације. Када говори о својој владалачкој прошлости, не онолико светлој колико титоистичка фраза „либерал“ сугерише, она оправдања налази у „опрезности“, „стратегији поступности“, „реалистичним проценама“ и „однос(у) снага не само у Партији, него и у друштву“ - све оно што корифеји њеног осветољубивог круга данашњим владарима Србије одричу као прихватљиве изговоре.

„Родитељи“ две Србије разилазе се по питању последица отварања „српског питања“. За Латинку то неизбежно води у злочин и несрећу, док је за Добрицу то предуслов будућности. Садашњост је за обоје проблем. У Добричиним кључним текстовима то је била титоистичка садашњост, док је за Латинку то милошевићевско-Коштуничина, што значи ћосићевска садашњост. Иако стално говоре о будућности и за Добрицу и за Латинку постоји само прошлост - уједињује их вера у оно што је Добрица назвао „историјским трагизмом српског народа“. Док Латинка оптужује Добрицу да је искористио мит да би „имагинирао прошлост“, за њу се може рећи да је искористила вешто изабране слике прошлости да би имагинирала будућност. Ћосић пише о „историјском задатку“, а Латинка о историји као једином домаћем задатку за све који би да остварују тај задатак.

Она пише о најдубљој „распетости“, између Никезићеве визије „реалне Србије“ (што у „латинкизованој“ верзији изгледа значи што мање Србије) и Ћосићеве свесрпске, што веће државе. Он је опседнут патњом Срба, она страдањем не-Срба. Обоје се залажу за „слободно друштво и правну државу“. Добрица верује да ће нас до „новог доба“ довести стицање националне самосвести, док Латинка као предуслов уласку Србије у модерно доба налази у повезивању са суседима и одвајању од Русије. „(З)бог војног фактора, и због цркве, и због нашег јаког ослонца на Русију, коју никад нисмо добро познавали (Лаза Костић је говорио: „То велико царство у које се ми кунемо, а које уопште не познајемо.“), у Србији (је) била потиснута она струја која је будућност видела у усвајању вредности модерног света и модерне цивилизације,“ пише Латинка. „Она има паничан страх од Русије, мислили да су сви националисти везани за КГБ“, каже некадашњи саборац.

Ћосић, Брозов сапутник са „Галеба“, своју идеју темељи на „негацији титоизма“; и, тиме, оспорава важан и удобан део сопствене биографије. Латинка цитира Хобсбуамов став о периоду доминације „бољшевичког модела“ као „најбољег периода“ у историји највећег дела Балканског полуострва, да би одбранила и Тита и себе. Иако Латинка тешком муком крије симптоме русофобије, она истовремено сугерише читаоцу да је чак и „совјетска формула“ боља од српског национализма. Њему замера инфериорност у сусрету са Западом, док истовремено идеализујући европеизацију и модернизацију и игноришући њену високу цену, чини да та инфериорност прерасте у прихватљив изговор.

Српски шовинисти и режимски медији су у предвечерје рата стално истицали колективну кривицу и одговорност других за ранија српска страдања. Тада су у Србији осуђиване и стигматизоване целе заједнице и суседне нације су сликане као ентитети уједињени у служби „новог геноцида“ и разних стварних и измишљених антисрпских стратегија. Али, оно што је код Латинке, самопроглашеног антипода ових људи, спорно, је склоност сличним генерализацијама. „То је била нека врста тоталног рата, не само војног него и пропагандног, идеолошког, психолошког и медијског. Читаве струке стављене су у службу образлагања тог нашег највишег циља“, говори Латинка.

Ћосић данас верује да његова „политичка мисија није могла бити употребљена за циљеве последњих ратова. Такво тумачење мојих идеја чује се од лумпенинтелектуалаца, србофоба и страних надничара. И наравно од људи који нису читали моје књиге... Морализатори фалсификују број жртава.“ Тешко је у овим Добричиним реченицама не препознати Латинку и њен круг. „Сејача и нових и старих заблуда није мало. Нуде се са корупцијама домаћим и страним... (М)орамо да препородимо и активирамо своје људске потенцијале. А они се не могу препородити и активирати... мондијалистичким опсенама и апатридским комформизмом који се епидемијски шире српским друштвом.“

Никола Самарџић је Ћосића једном описао као „демонску суштину несреће у којој ми живимо“. Соња Бисерко пише да је „та идеја, чији је идеолог био Добрица Ћосић и круг око њега, добила широку подршку српске елите крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Без те подршке појава Слободана Милошевића не би била могућа.... Е, сада, то што су рекли Ћосић и Коштуница, говоре и возачи камиона по Србији. Није, према томе, у питању никаква мудрост, него утицај на јавно мњење и 'политички кишобран'... Још пре почетка рата, Добрица Ћосић и многи други, сада оптуженици у Хагу, тврдили су да Срби не могу са другима. Увек је била важнија територија од Срба.“ Површни читаоци, нарочито у Босни, су „србизам“ лако изједначавали са нацизмом. Када прочитате Латинкине речи да је Ћосић „остварио синтезу одређеног социјалног и одређеног националног идеала“ онда је тешко живети у Сарајеву и не помислити на српски националсоцијализам.

Латинка Ћосићу замера што „није одбио, не само улогу вође, него и оца народа“. Она пише да је Добрица „говорећи јавно, погађао многа становишта ћутеће већине“. Латинка и Чедомир Јовановић сада у иступима смишљено промашују сва становишта ове већине, што је, ако стварно верују да је та већина озбиљно, „крваво“ у криву и да би то требало променити, неодговорно као и говором повлађивати тим становиштима. „Она мисли да је важно што бруталније ударити људе у главу да су гласали за своју пропаст и не занимају је ефекти тог ударања“, каже саговорник НИН-а који је био у врху Грађанског савеза.

„Ви можете сменити Милошевића, али тиме ништа нећете постићи ако битно не измените услове у којима ће увек бити потребан некакав Милошевић. Морају се изменити околности које захтевају да се стално производе некакви очеви нације, некакве вође за којима се иде све док се не дође до зида, да би онда уследио повратак на почетак“, каже Латинка. Оливера Милосављевић пише да је „на заласку XX века било покушаја да се 'отац' пронађе чак и у писцу“. Али проблем за њих изгледа није само то што се Србија није „одрекла атавизма старог патријархалног друштва“ и потраге за „савршеним појединцем који доноси спас“ о чему пише Милосављевић. После „низа историјских побачаја“ за које су криви „опскуранти“ и „очеви нације“, Латинка је, како верује саговорник НИН-а, сматрала да заслужује да буде промовисана у „мајку“ нације.

Лоше мајке нису ништа боље од лоших очева. „Она је крива што друга Србија није успела да артикулише свој глас. Сем светле научне биографије Латинка ништа није оставила. Она неће остати запамћена по успесима, моралним и интелектуалним вредностима које јој ни највећи опоненти не негирају, већ по за Србију поразног начина на који је одбила да оживи свој племенити циљ. Она је зато саодговорна што је Србија остала у блату у које су је гурнули разни очеви, људи које нескривено презире. Она је постала саучесник оних против којих се цео живот борила“, каже Латинкин некадашњи пријатељ. И Латинки и Добрици, амбициозним идеолозима комада наше непотребне прошлости, историја је била лоша учитељица. Њихове лекције, ако су нам уопште требале, могли смо да научимо по много мањој цени.

Прљавији од похода на Добрицу је обрачун Латинкиног круга са умереним делом „друге Србије“. Био је то дугогодишњи, подземни, сасвим неграђански рат у грађанској Србији који је имао огромне негативне последице по нашу будућност. Као и обично у сличним фракцијским обрачунима победу су однели острашћени екстремисти за које је улог био највећи - мерка се ту и Нобелова награда за мир. Највећи губитник у овом прљавом вербалном рату је била грађанска, демократска Србија иако је, у мору српских пораза и понижења, било мало оних који су то приметили. Иако је сукоб у „другој Србији“ ескалирао током НАТО бомбардовања - тада се, накратко, чак говорило и о „трећој Србији“ у коју би били примљени политички и НВО актери који нису јавно критиковали НАТО &ндасх; његови корени су много дубљи. Тичу се првенствено борбе за преживљавање на презасићеном НВО тржишту деведесетих и дефинисању приоритета у борби за суочавање и модерну Србију.

У земљи у којој је Слободан Милошевић ефикасно контролисао новчане токове невладине организације, грађанске групе и партије су морале да траже западну помоћ. То је био неретко једини начин да грађанско друштво у Србији преживи гладне деведесете. Борба за „Сорошеве паре“ и друге донације није, како су то тврдили српски шовинисти и режимски новинари, била такмичење издајника и плаћеника - ако је неко овде био издајник националног интереса онда су то били они коју су мислили да се може без сарадње са једином суперсилом, који су се инатили и гурали прст у око САД - већ сукоб две струје. Иако у победничкој фракцији, која се у малој бари донација пуној све више гладних крокодила докопала највећег комада доларског меса, било и „профитера“, било би крајње погрешно велику већину ових људи оптужити као непатриоте, антиратне или продемократске профитере.

Са једне стране у сукобу у грађанској Србији су били они који су веровали да је требало новчано подржати „нормалност“, разне креативне, прогресивне и демократске снаге, које ће остати овде и бити потенцијал за постмилошевићевску Србију у којој ће све, па и суочавање са злочинима и најсрамотнијом страницом наше историје једног дана постати могуће. На другој страни су били Латинкини зилоти чија се логика може сумирати као неопходност да се Србима прво некако испере национализмом отровани мозак, да се „денацификују“ и суоче као предуслов свега другог. Коначна победа ове струје значила је смрт самопроглашене „друге Србије“ (у најужем смислу овог појма) као реалне политичке снаге која је могла да скрати пут ка модернизацији и суочавању.

„Они би да људе утерају у катарзу. Али постоје само две ставри у које се човек не може утерати - у љубав и у катарзу... Неопходно је припремити друштво за суочавање. Суочавање је неопходно, али то је процес“, каже директорка угледне невладине организације. „Убеђена сам да неће бити суочавања са прошлошћу без нормалности. Предуслов за суочавање је да смо бар једном ногом у нормалности. У несигурности, без нормалности, се може бити само фрустриран, пун мржње и страха. Ту нема суочавања“.

„Рекла бих да су се и саме невладине организације поделиле око односа према рату, око односа према ратним злочинима и према интервенцији. За време (НАТО) интервенције су многе подржале Слободана Милошевића“, писала је Соња Бисерко. Поред оваквих тврдњи, Латинкин круг је на Западу сукоб у „другој Србији“ представио и као разлаз по, за њих практично реторичком питању, има ли право било ко у Србији да се радује док опкољено Сарајево пати или мајке Сребренице чекају истину и правду. Представници НВО и независних медија који су се трудили да докажу да ће Срби када осете мало више радости и наде пре пожелети да сруше Милошевића, да је трошење пара само на суочавање у затвореном друштву узалудно и да ствари на Балкану нису једноставне као у холивудским филмовима, губили су битку са битком тих острашћених, привидно &лдqуо;антиратних&рдqуо; екстремиста који су нудили заводљиве полулажи.

Соња Бисерко је 1997. године написала да су „опозиционе странке створене из истог калупа, са истим програмима. У протеклих седам година (од 1991. године) њихова једина улога је била да изигравају такмаце у борби за власт“. У неформалним разговорима и контактима са странцима појединци из истог круга су ту тезу излагали мало јасније. Са тим „анализама“ српске стварности суочио сам се први пут децембра 1993. године. Један угледни западни новинар, блиско повезан са Латинкиним миљеом - после 5. октобра објашњавао је да Соњи Бисерко треба „подићи споменик у Београду“ јер је Србима „сачувала образ“ - тврдио је тада да су недељник „Време“ и Радио Б92 у служби режима и да им је Јовица наредио да изигравају опозицију и независне медије. Ову лаж о два најхрабрија независна медија аргументовао је тврдњама својих поузданих и доказано антимилошевићевских извора у Београду и тврдио да у тим медијима има добрих људи, али да су у мањини, да су сасвим маргинализовани и само украс вешто прикривених имплементора САНУ стратегије. Иако су ове информације дошле од људи који су и данас у најближем Латинкином окружењу, НИН нема никаквих доказа да је Латинка на било који начин сама изговорила или ширила ову лаж. Мада, она није у нескладу са Латинкином јавно изреченом тврдњом да су током „тоталног рата, не само војног него... и медијског, читаве струке стављене... у службу“.

Сличних неистина, као што је ова из 1993. године, наслушали су се саговорници у Њујорку, Бриселу и Вашингтону. По тој лажној, балканској верзији Орвелове „1984“, Добрица и Јовица су - наравно када нису „уређивали“ „Време“ и Б92 - „режирали“ студентске протесте и организовали протестне шетње. Сви - од Ђинђића и Драшковића, до (тада још „неденацификованог“) Чеде Јовановића и Славка Ћурувије - су добијали своје задатке из аморфне САНУ/ДБ централе. Неколико месеци по престанку бомбардовања, 1999. године једна изузетно утицајна саговорница америчког (невладиног) института ме питала шта се то дешава са Соњом Лихт, Стојаном Церовићем и Војином Димитријевићем. Чула је, из истог круга у Србији, да су се сврстали, да су постали ако не баш сарадници, а онда бар апологете политике злочиначког режима и питала се куда то сада иде Србија. Једини „грех“ ово троје људи, истинских светионика у времену Милошевићевог мрака, је било непристајање на црно-белу слику. Ови људи, који су тада овде проглашавани као издајници, постали су главна мета лажи вербалних снајпериста из екстремног крила „друге Србије“. „Београдски центар за људска права... је увек близак некој власти“, изјавила је касније Соња Бисерко Слободној Европи о центру на чијем је челу Војин Димитријевић. Једна друга особа је недавно за Соњу Лихт написала да „излаже безмало идентичан став“ са Срђом Трифковићем који је наводно изјавио да би „требало да престану да постоје ... да буду укинуте“ НВО које се баве људским правима.

Умногоме захваљујући подршци Сорошове фондације сачувани су демократски и креативни потенцијали који су могли послужити стварању грађанског друштва. Огромна енергија и перверзна аргументација искоришћена са циљем да Соња Лихт буде удаљена са челног места у београдском огранку Сорошевог Фонда за отворено друштво представља најбољу илустрацију стварних циљева круга око Латинке. Они верују да су Срби изгубили право на радост и нормалност, свако деловање и креативност, било у уметности или политици, које за свој примарни циљ нема неодложно суочавање.„Има оних који мисле да најпре треба завршити прагматичне послове, добити новац, повезати се са Европом, трговати, па тек онда расправљати о злочинима. Међутим, те две ствари не могу се раздвајати“, каже Латинка. За њен круг је и организација ЕXИТ фестивала у Новом Саду, док је Младић на слободи, део „злочина несуочавања“. Сваки ескапизам, онај на рејвовима или уз филмове Педра Алмодовара, колико и онај уз Цецу и Миру, и незаинтересованост су сугерисани као доказ свеприсутног „пристајања“, прећутне подршке (скоро) свих Срба злочину. „Захтев да живот стане док се не ископају гробнице једноставно је суманут“ написао је Веран Матић у одговору на нападе Петра Луковића, најнемилосрднијег Латинкиног ратника.

Највећи непријатељи власника догме о „црној“, окрвављеној Србији - у којој ван круга оних који имају приступ Латинкином салону и памети нема ничег „белог“, хуманог и прозападног - нису били Милошевић или Шешељ, већ најрационалнији критичари и најефикаснији борци за нормалност и најопаснији противници криминалног режима. Пре смрти Ћурувија је из ових кругова дисквалификован флоскулом „једном удбаш, увек удбаш“, а Ђинђић је био онај који је „пекао вола подно Требевића“ и шуровао са Караџићем и Милошевићем. Тек после смрти покушали су да их „украду“ демократској Србији и претворе у симболе своје бесплодне борбе. Можда није случајно то да овде - са изузетком Ивана Стамболића - највеће жртве Милошевићевог политичког терора нису били активисти из овог дела „друге Србије“.

„Страшно много штете су учинили невладином сектору. Учињено је толико корисног, креативног, а они на све то бацају блато... А да се бар баве људским правима. Њихова главна делатност је дезавуисање и лично блаћење (остатка) друге Србије, коју бих ја назвала цивилна, грађанска Србија“, каже саговорница НИН-а. „Они имају тоталитарну свест и зато су екстремни. Они су ту причу (о другој Србији) хтели потпуно да учине својом. Тај тоталиризам, то да они који са Соњом Бисерко нису добри, да нису НВО, да нису део грађанске Србије, то не могу да прихватим. Не могу да прихватим да је све црно-бело“.

Њихова главна делатност није била борба за људска права, већ лов на грешке „сабораца“. „Ја мислим да њих баш брига за људска права... А страшно је што се све време они шатро баве људским правима. Деградирали су саму борбу за људска права и учинили су људе овде сумњичавим према људским правима“, каже НИН-ова саговорница. Као нека паралелна, „грађанска УДБА“, марљива полиција речи, они су од стварно добрих, антимилошевићевских Срба правили моралне наказе и сумњиве ликове. Или сте - свесно или не - с Латинком, или сте свој јавни говор бар обојили њеном мишљу. Ако не, онда сте нациста, дебеовац, крвопија, имате мале сисе и ружну главу, радите за прљаве Милошевићеве и Коштуничине паре... У оваквом јавном деловању и дисквалификовању „конкуренције“ можда лежи одговор на питање зашто их режим није излагао репресији онолико колико се могло очекивати ако се има у виду колико јаким речима су га нападали - што је била једна од ствари која је понекад збуњивала чак и њихове најприљежније западне саговорнике.

Србија, по Латинки Перовић, некако „увек даје одговор који је на трагу њене историјске константе.“ Они који се нису уклопили у „константу“ бивали су дисквалификовани и оптужени за „смртне грехове“ у НВО миљеу: српски ревизионизам, „апологетизам“ (Милошевићевог зла) и порицање или релативизовање српских злочина. Пре него што је убијен премијер Ђинђић Соња Бисерко је писала да „нова власт“ показује „слепило (које) само продужава агонију“. Део невладиног сектора, они који су се на разне начине укључили или помогли структуре Ђинђићеве владе, описани су као „најдогматскији део комунистичког покрета, антизападно и антитржишно оријентисан“. Ђинђићеви НВО саборци су „угушили и спречили све који нису из њиховог круга“, показали су се као „аматери када су у питању државни послови“ са изненађујућим нивоом „непознавања како прилика у Србији, тако и у свету“. Бисерко, Латинка и сарадници су успели да убеде многе саговорнике на Западу да су једино они прави познаваоци Србије и света, да је „(пето)октобарска револуција“ била такозвана и националистичка.

Створивши слику да се овде сада ради о симбиози националиста и невладиних организација они су успели да сваки напад и критику из Србије представе у многим круговима на Западу као доказ да су у прaву, да су само они „праве НВО... које отварају Пандорину кутију и непријатна питања са којима треба да се суочи целокупна јавност у Србији“. „Можда би нас и спалили, да смо живеле два-три столећа раније“, каже Бисерко. Овај зачарани круг је донекле уздрман у време Ђинђића. Али, Бисерко тврди да је Коштуница „Србију вратио натраг у Милошевићево време, можда чак и горе“. „Њихов цео ангажман се данас заснива на максими што горе то боље“, каже саговорница НИН-а.

Ипак, они тврде да коначно постоји један човек који још може да нам донесе бољитак. На предавању које је 2001. године  пуштања Интернационале одржала у препуној београдској кафани „Зора“ Латинка Перовић је рекла: „Из шовинистичког муља, који нас је давио у протеклој деценији, треба извући ову (левичарску) традицију. Не да бисмо се њоме послужили као панацејом за нашу садашњу катастрофу, већ да бисмо схватили да историја, као ни природа, како је говорио Херцен, никад не ставља све на једну карту“. После година ширења безнађа и милитантног дефетизма Латинка је тада рекла да, ипак, не треба губити наду. У међувремену је нашла и свој адут. Чедомир Јовановић је постао левичар, а Латинка је у Чеди нашла једног од оних фанатика које је „сретала проучавајући историју руског револуционарног покрета, али и политичких покрета у Србији.“

Латинку је један холандски новинар описао као „високу, стамену жену... усамљени глас разума, већ годинама говори о европским вредностима и нормама, једина именује ствари правим именом „ и нико је не слуша.“ Освојивши Чеду Латинка је напокон нашла политичара кога многи „грађански“ Срби не само да слушају, већ и обожавају. Очито је, како би рекли српски бизнисмени „где је ту Латинка“, али „где је ту Чеда“? Шта младом и харизматичном демократском либералу доноси стара социјалистичка „либералка“

„Она сада ради супротно од оног што је радила док је била комунистички функционер. Либерали су тада придобили људе не својом идеологијом, већ тиме што су им омогућили да боље живе. Данас она нуди само идеологију. Те 1972. је изгубила идеолошку битку и мисли да је сада мора добити“, каже некадашњи пријатељ. „Она зна да одлично објасни неке ствари, али није у стању да понуди решења. Она се не сналази када треба да креира (своју) другу Србију јер она никад ништа није креирала. Зато је њена друга Србија политичко мртворођенче, зато она није могла да добије више од 300 000 гласова. Она ту није свесна своје кривице. Она мисли да су криви Срби, а не она, да овде не ваљају људи јер не виде да је очито да она нуди супериорнију и хуманију идеологију“.

Пре Чеде на политичкој сцени су постојале само патуљасте, клинички мртве „грађанске“ партије. Најјачу од њих, Грађански савез, преузели су Наташа Мићић и Зоран Остојић чији је недостатак талента за политику тешко пренагласити. Чеда је унео енергију и оживео овај нестајући, али Србији преко потребан политички кутак. Ако не намерава да крене у изборни суноврат стопама својих претходника Јовановић ће вероватно морати да делатинкизује своју политичку стратегију и јавне наступе. Он још може да бира: или да проба да покуша да допринесе модернизацији Србије или да то замени ловорикама и местом у галерији губитника који су, за разлику од Ђинђића, суочавање са српским крвавим наслеђем и сложеном реалношћу подредили својој таштини и лажном и неодговорном, али обично прилично безбедном моралисању.

Од склапања политичког савеза са Латинком, Чедина политика није само, како сам истиче, политика без компромиса, већ политика без политике. Харизма, визија и храброст нису довољни. Зато би његове обожаватељке, које су некада на својим грудима носиле "Чедо, ожени ме", сада требале да ставе беџ на коме пише „Чедо, разведи се". Његов политички брак са Латинком представља спој из снова непријатеља модерне Србије. Ако Јовановић има било какву корист од ове, већ скоро трогодишње везе, онда је то могућност да му она послужи као нека врста идеолошке панцир-кошуље. Тешко је поверовати да ће зликовци који су наредили убиство српског премијера пожелети да елеминишу некога ко прати Латинкину стартегију модернизације Србије.

Марку Никезићу, свом политичком оцу, Латинка је замерала аполитичност. Писала је да „је припадао оној мањини политичке елите у Србији која је... политику схватала рационално" и није "следио принцип што горе то боље". Латинка ни овде не следи свог великог учитеља. Била је сувише млада да буде револуционар, и сада свог омиљеног политичког сина гура у крајње неполитично, нерационално и непрагматично понашање. Иако се представља као једини наследник Ђинђићеве политичке филозофије, Чедино деловање данас представља антитезу Зоранове прагматичности. За разлику од Ђинђића, који је сматрао да политичар коме је стало до морала треба да „иде у манастир", Јовановић од када је поново у опозицији говори као да је цела Србија манастир. Само ако успе да направи синтезу троје моћних узора који су га у разним периодима живота политички и идеолошки „крстили" - митрополита Амфилохија, Зорана Ђинђића и Латинке Перовић - Јовановић има шансе да од свог политичког лутања направи велики капитал.

„Јовановићу може много тога да се замери, егоцентричан је, комформиста, био је велики националиста, али он је човек великих идеја, велики таленат, рањив и подводљив", каже саговорник НИН-а. „Код Чеде се види да је прочитао пар Латинкиних текстова па сад мисли да је јако паметан. Његова политика је спој Латинке и Бебе. То су Латинкине тезе преточене у маркетиншке слогане", каже бивши функционер Грађанског савеза. Латинка цитира једног руског аутора који је далеке 1880. године написао да „Душаново царство не да Србима да спавају". Цела Латинкина идеја последњих година се врти око тога како успавати национализмом пробуђене Србе. Таква стратегија сада представља програм ЛДП-а и један од разлога зашто ће Јовановићу бити јако тешко да пробуди српске гласаче. Јовановић види да су „ову земљу деформисале те неморалне антицивилизацијске вредности које су нас форматизовале у периоду Милошевићеве власти." „Ако не научимо нешто из свих тих пораза и тог дебакла кроз који смо као друштво прошли, онда каква је наша перспектива?", пита се Чеда у Латинкином песимистичком стилу.

Да би ка себи стварно привукао „посустале, разочаране и збуњене", да би, како обећава, победио „опсенаре", Јовановић би морао да престане да буде опсенар. "У Србији је нормално све оно што у свету није нормално... (К)оја престоница на свету има масовну гробницу у предграђу?", пита се Јовановић. Ако изузмемо Мадрид, Пекинг, Буенос Ајрес (у води додуше, али ближе центру од Батајнице), Москву, Берлин, Сарајево (Казани, како пише Латинки драг сарајевски недељник Дани), Пном Пен и још најмање 40 престоница (ту сам престао да бројим, а и дежурни расисти би ме можда опоменули да Србија није ни у Азији ни у Африци) стварно нема ниједна. Историја ипак не почиње са Милошевићем. У предграђу Београда постоји и масовна гробница у Јајинцима. Неколико их је и у самом центру Београда - једна је у Студентском парку - и лешевима су напуњене у месецима после 20. октобра 1944. године. Јовановићев заменик, професор Никола Самарџић, је својевремено написао да су то били „геноцидни злочини југословенских комуниста над српским народом почињени ... у првим годинама консолидације власти" и да су однели „између 150.000 и 250.000 (српских) живота".

Склоност да се наводе неистинините тврдње да би се доказала наводна изузетност српског неспорног зла показују скоро сви Латинкини следбеници. Не би сада да набрајам где све људи у видео клубовима изнајмљују касете са снимцима који су гори или слични онима који документују злочине Шкорпиона и где све обожавају ратне злочинце (списак је дугачак, дужи него што српски аутошовинисти могу и да сањају), јер то није битно. То је срамотно и одваратно, али сугерисати да су то српски „специјалитети" значи вређати грађане које би сутра за оне који то говоре требало да гласају. „Није лако данас нудити алтернативу Србији, која ту алтернативу схвата као свој пораз, као своју срамоту, као своју осуду. Данас сви говоре о Европи у Србији. Коштуница ће у Европу са талибанском марамом, Николић ће да направи европску Србију као српски Аушвиц", каже Никола Самарџић.

„Ја ћу гласати за Чеду... Баш је сладак, а и странчица му је скроз супер", пише једна симпатизерка на Б92 форуму. „Једино је он сада права опозиција, кохабитанти су показали своје право лице, тако да је нормално што сад сви пљују по Чеди", пише други. Поред младих и оних који су „свесни да сада живимо као да 5. октобра није ни било" Чеди ће требати још много гласова да би од аутсајдера поново постао инсајдер у земљи у којој су, како тврди његов саборац Бојан Ал Пинто-Бркић, „оптужени за ратне злочине, нечим налик хипнози, потчинили реалност државе која их скрива". Никола Самарџић пише да су нас у времену „источно-православног комунизма" ухватили у неку мрежу „национализма, стаљинизма и запуштене паганске религиозности". Јовановић има прилику да покаже да ли „грађанске" партије могу да зарад остварења свог циља жртвују догматичност, да ли умеју да нас испетљају из мреже и пробуде из хипнозе о којој говоре, да ли могу да „споје нацију и разум".

За сада, делујући неђинђићевски, они ставрају мит о Ђинђићу. Пратећи Латинку показују да, макар подсвесно, верују у губитнички мит да се Србија не може модернизовати. У нечему би ипак требали да послушају своју „либералну" хероину: "Не постоји модеран народ без мита. Треба разликовати мит као део идентитета од мита као основе за актуелну политику. Мит се потрошио у тој политизацији Косова, и не верујем да се косовски мит, који је играо улогу у српској историји и свести, може компензовати стварањем неког новог мита у модерној историји. То је Сизифов посао."

Уредник сајта се најтоплије захваљује Господину Зорану Ћирјаковићу на дозволи да се на сајту објави овај текст.