Новости России, Сербии, новости со всего мира

Остаје, после одгледаног, питање: како је екипа серије „Пет“ мислила да, у данима кад смо, на екранима и у новинама преплављени аутентичним нискостима криминогене Србије (и Црне Горе, Бе и Ха, Тзв-косова...), просечан гледалац поверује у high class операције удове Нине и њених другарица? Како да прими ауру Дугалића-Пигија, кад је видео „Шиптара“ , „Будалу“ и „Пацова“ ?

Постоји, наравно, и натпросечан гледалац, српски „гик“  и тај је ионако (намерно или ненамерно) измештен из реалности, па можемо само да жалимо што га измештеност не дисквалификује као потенцијалног аутора оног што други „гикови“ гледају. Зато се оно што је снимљено у овдашњој продукцији почесто своди на крајње локализовану, интерну комуникацију „гик – гик“ . „Гику“ - аутору и „гику“ - конзументу ће се и Пиги вероватно да свиди, свидеће му се Пигијев став и фризура, можда и Нинине пегице, али то све није одговор на питање: шта „Пет“ као урадак, а не као парада визуелног „стајлинга“ и хипстерског наратива, носи?

Н. Танасић се, кад је урадак у питању, с правом, премда из других разлога, позвао на Синишу Павића: јер, заправо је криминални свет у „Пет“ моделован по принципу Озрена Солдатовића из „Срећних људи“ . Павићев циљ, тада, био је да се стриповском типизацијом криминалног света гледалац онемогући да реагује на онај криминални свет који га окружује, а и ако реагује, да рецепција буде крајње умекшана. Наравно, ради се о средини деведесетих, кад је „афирмативна типизација“ могла да значи само повратак идеалу изданка „предратног“ грађанства (што је, само по себи, на ивици злурадости) , те је због тога Озрен Солдатовић (у тумачењу адекватног Д. Голумбовског) личио на професора ваљевске гимназије у пензији, који остварује, на неки начин, самодопадљиви сан Кристијана Голубовића о криминалцу способном да (уместо правог искупљења) прича о поезији и сликарству.

Дубљи суноврати, међутим, траже тврђи ескапизам.

Сад, у доминацији транзиционог, техно-клијентелистичког „идеала“ , аутори серије „Пет“ посежу за ликовима који у другом смеру „надрастају“ матичну средину. Они само причају на српском, али живе животе глем-криминалца из неке од екранизација Елмора Леонарда. Ово би било легитимно у друштву какво је Америка, оно у којем су и криминал и визуелна култура одавно утекле из мутљага и стекли „право“ на неку врсту институционалности и превасхођења јавном мњењу.

Али све ово је, изгледа, тек пратилац чињенице да не само ликови, него и аутори  желе да ментално утекну из Србије. Ако су икад и живели у њој. Како иначе објаснити баналне реплике тазе „преведене“ с енглеског или на моменте урнебесно промашен кастинг. Посебно, што по ко зна који пут српски глумци у српском миљеу морају да се понашају антрополошки неутемељено, попут женственог и сасвим нежног Бојана Димитријевића који, шта ће, изговора реплике писане за Мајкла Медсена, типа: „Спреман сам све да учиним за браћу...“ , а да притом не мисли на топлу браћу... Кад смо већ код топле браће, мушкобањасти лик Христине Поповић, склон спавању са истим полом, смогне снаге да пољуби лик Миодрага Драгичевића тек кад се овај, након исфорсиране сцене заседе која то треба да оправда, појави пред њом обучен у жену. Овакве детаљи су у нпр. „Давитељу“ садржале иронијску дистанцу својствену оној цивилизацијској, али изгледа да су аутори серија и филмова у брнабићевској Србији стварно убеђени да врхунац позападњачења подизање свести о сексуалној амбиваленцији!

По свему, серија „Пет“ делује као да је рађена по лиценци и да је екипи, све време, над главом висио досадни супервизор, а српска екипа му, каријаризма ради, удовољавала преко мере. И изгледа да се такве ствари (уподобљавање локалних миљеа слици згодној за глобалну продају и афирмацију пред колонијалним и/или пан-европским властима) , што је матична средина сиромашнија и с мање самосвести - све мање наплаћују. Остаје само питање – кога се, у Србији, те баналне авантурице тичу? Кога осим „гика“ ?

Да не дужим, остаје ружна истина да толико интегритета имамо да, поред узбудљивог живота који живимо, позајмујемо чак и туђу узбудљивост.

Али ако је за утеху (многима, на жалост, јесте) висок ниво провинцијализма је и овде, као и обично, прикривен солидним техничким нивоом израде. Можда је, зато, још бољи избор за емитера била „Н1“ телевизија.