Новости России, Сербии, новости со всего мира

Заправо, који год да је период у историји српског филма у питању, увек је био обележен опусима редитеља са веома високим нивоом визуелне културе, проистичућом из значајног сликарског образовања или упућености у некакву ликовну праксу – Нановић и Жика Митровић у једном, Жика Павловић и Кадијевић у другом, Слободан Шијан у трећем периоду, све су то редитељи са израженим знањем о значају композиције, графичких елемената и, уопште, кадра као организоване јединице приповедања на филму и играној структури за екран, као такве.

            На први поглед, то је управо оно што недостаје пројекту који захтева визуелизацију комплементарну епохи која је имала толико чврсто дефинисан визуелни израз, какав је фрескопис или иконопис и која, штавише, обрађује тематику уроњену у исто то, иконописачко наслеђе, те се и очекује да буде иоле срасло са њом.

            И управо то све време измиче Марку Маринковићу, навикнутом на пописивачку логику видео-естетике у полуурбаном миљеу, ослоњену махом на према камери (оквиру слике) неутралним мизансценима и, мање или више експлоатацијском приступу обради карактера.

            И његовом схватању „визуелног идентитета“ (заснованом, махом, на непостојању истог) све вуче на своју страну – сценографија на једну, глума на другу, костими на трећу и корак даље од оваквог виђења Немањића (као појма од прворазредног културолошког значаја за Србе) јесте једно потпуно анархичнa, годаровска деконструкција језика ради сламања досадашњег нашег поимања Немањића као пуког оруђа национализма, буржоаске експлоатације или чега већ, мјузикл „Свети Сава суперстар“ или нешто слично, у циљу разбијања било какве наше везе с епохом (као да, барем кад се филму и телевизији ради, та веза није одавно и кобно затомљења) - и то би била много већа услуга Немањићима, нама као поштоваоцима (или нешто више од тога) , серији као серији, Србима као Србима, другосрбијанцима и Југословенима, Михићу као уметнику, како год... него ово глумљења оданости тамо где је нема.

            Да ли из таквог погрешно схваћеног приступа стоји идеолошка израубованост или обрнуто, мање је битно – тек, ми и даље, тридесетак година од лажног „Боја на Косову“ можемо да се машамо коментара „боље и то, него ништа“ , а свеснији међу нама да увиђају како није толико лоше што у овој серији немамо с чиме да се повежемо, него што немамо против чега битног ни да се побунимо. Остајемо, дакле, провинција чија афирмативна страна историје не заслужује обраду достојнију од – овога.

            Зато би било много боље да се режије подухватио Желимир Жилник или неки искрени левичар, достојни сарадник Гордана Михића, некадашњег песника урбане маргине, који ће, у свом несхватању, с оне стране бездана који раздваја сакралну (Немањићи) од секуларизоване („црноталасне“) Србије да облати Немањиће, поспе их оцатом и раздрије им хитоне и тако нам оживи рецепторе за дубину свеопштег пада, речју - све је боље од овог свођења (правих) Немањића на нашу (данашњу) меру.

            Остаје нам, дакле, још  само диференцијација. Нека ови „Немањићи“ буду све што ми нисмо.

До, ваљда, неке нове, не много повољније прилике.