Новости России, Сербии, новости со всего мира

Неповољан спољно-политички положај Србије од `89 (краја века за нама) наводи на размишљање о томе шта чинити у 21.веку. Откуд нација победник у оба Светска рата у овако тешкој ситуацији? Комунизам, антитрадиционализам и радикална атеизација Србије – одатле креће процес деградације српског друштва. Од комунизма, преко либерализма до распада система, Србија у потпуности следи најцрње слутње Константина Леонтјева. Једини прави одговор је позитивни национализам, не као идеологија која покорава друге нације, већ води опоравку и благостању сопствене нације.

У оба Светска рата на олтару отаџбине је жртвована национална елита. Због одсуства националне елите, Срби су прихватили комунистичку бирократију као своју елиту и с њом послушност, необразованост, материјализам. За разлику од САД, Немачке, Јапана, где су најбољи ђаци остајали на универзитету, постајали најбољи професори, код нас су најгори и најпослушнији постајали професори чиме је обликован модел понашања и за будуће припаднике квази-елите. Грађење имена а не изградња знања код студената се искристалисало као основни мотив. Производња интелектуалне елите није оно што српски универзитети чине. Оно што је нама потребно није једноставно реформа старог, већ оснивање потпуно новог универзитета идеолошки необојеног[1]. Америчка ИВY леагуе је модел који треба испратити, а професори Београдског универзитета то свакако нису способни да то ураде, већ треба ангажовати српске професоре који су на западним универзитетима.

Један од главних одељака на том новом универзитету би био онај који би школовао на-ционалну администрацију и националне лидере (ЈФК на Харварду), а не националну би-рократију. Национални интерес би се провлачио кроз све  фазе учења, како би се припре-мили за изазове будућности. Кроз ову својеврсну школу националне политике би се акценат ставио на националне приоритете а то је изградња елите.

Универзитету предходи основно и средње-школско образовање, у коме се у већој пропорцији проучава национална географија и историја, а кроз сваку другу науку фор-сирају националне вредности и истичу значајни доприноси српских појединаца у тој области, отварање научних центара и школа за најспособније у природним и друштве-ним наукама. На овај начин се добија одговорна и једина права национална елита.

Посебно место међу приоритетима српске елите треба да заузме Српска Академија Наука и Уметности. Један од првих потеза у том смеру треба да буде материјално обез-беђење Академије из независних извора, како она не би зависила од политичких тур-буленција. Ово стога што би, у таквој ситуацији, Академија могла да обједини битне научне установе ове земље и да оснива нове институте. Један од тих нових института могао би да буде Институт за Северну Америку (САД и Канада), који би се, констант-но, бавио политичким променама у тим земљама и на основу својих процена предлагао нашу политику према њима. Материјално обезбеђена Академија би могла, и морала, да, по свом избору, стипендира и школује на страним универзитетима најталентованије младе људе који би, за узврат, имали обавезу да, по завршетку тих специјалистичких студија, одређени број година проведу на раду у Академији.

Неизбежни чинилац у оздрављењу нашег друштва је Српска Православна Црква, која,
претрпевши велика страдања у двадесетом веку, не успева да се снађе пред изазовом наступајућег века. У процесу духовне обнове државе, елита и Црква треба да се држе заједно, где би Црква преузела социјалне функције државе. Она би оснивала разне добро-вољне, омладинске, школске, медицинске институте који би били додатни подстицај у оздрављењу нације. Црква треба да буде ангажована политички – да изграђује јасан став по питању генетски модификоване хране, вештачке оплодње, абортуса, који, уз политич-ку конотацију, утичу и на нарушавање здравља породице. С обзиром да цивилно друштво не постоји у оном смислу у коме се оно формирало на Западу, већ да у Србији оно креће од породице, где бих се позвао на Фукојамину дефиницију: „Цивилно друштво-сложени ланац посредничких  институција који укључује бизнис, добровољне асоцијације, образо-вне организације, клубове, синдикате, цркве – почива на породици, помоћу које људи би-вају интегрисани у своју културу, стичу навике које им омогућују да живе у широј зајед-ници и помоћу које вредности и знања бивају преношени са генерације на генерацију”[2], породица и васпитање које се у њој добија, а на које утиче и Црква, постаје темељ образовања кроз државне институције.

Славна јуначка традиција из ратова без броја, која се у комунизму губи кроз идеолошку индоктринацију и види као маневарски простор за економско благостање, мора бити спремна да се сучели са изазовима који стоје пред нашом државом. У последњим ратовима долази до масовног дезертерства, што је у српској војсци било незамисливо, па зато треба на новим основама, а на старим вредностима, формирати војску. У војне академије треба примати најталентованије, обрзоване људе, где би служење отаџбини била част и врлина а не као данас обавеза и терет. Наша војска, снажно и модерно опремљена, омогућава дипломатији ширину у маневрима.

Ради остваривања свих ових циљева ми се, баш зато, морамо окренути помоћи српских интелектуалаца изван отаџбине, јер су они  школовани да се носе са западним вредности-ма. Ни подозриви комунисти, ни космополитски либерали не смеју да превладају у срп-ској елити, већ српски националисти који Запад разумеју у његовој истинитости, врлинама и манама. Младе, талентоване Србе образовати у интелектуални мост, кроз образовање на Западу, који би омогућио боље међусобно разумевање. Америка није монолитна, њене различитости су наша могућност. Од суштинског националног и државног интереса је формирање добрих српско-америчких односа, којима би се продужило вековно савезништво видљиво у оба Светска рата. Још је Вилсон, тадашњи председник САД, на крају Првог светског рата показао велико разумевање за српско национално питање (чак је дозволио формирање добровољачке дивизије од српских исељеника). Наше државне структуре нису разумеле начин на који функционише амерички политички живот. Очит пример је то што ни једна наша власт није видела интерес у формирању српског лобија у Сједињеним Америчким  Државама. Од пресудног значаја, о измени наше слике у иностранству, је постојање српског лобија у америчким  политичким и интелектуалним структурама. Треба подједнако обратити пажњу на обе партије тамошњег политичког живота. Наша финансијска елита не треба да жали да инвенстира у изградњу сталног лобија. Србија треба да се профилише као амерички стратешки савезник на Балкану, али не због послушности, већ због заједничких вредности које деле, треба охрабрити српску заједницу да оствари присну везу са свим православним заједницама у Америци, најпре са руском, грчком и јерменском. Србија свакако треба да искористи нову руску спољну политику и њено јачање. Наша садашња интелектуална елита не препознаје повољне сигнале који долазе из Москве услед загледаности у Евро-атлантске интеграције. Због измењених геополитичких односа на Балкану (улазак Мађарске, Бугарске, Румуније у НАТО), ми смо остали једини стратешки партнер Руске политике на Балкану. Добре историјске односе треба наставити јер је рука опет пружена са друге стране, што нам додатно шири маневарски простор у односима са Западом.

Бити у геополитичкој игри са Русијом и Америком, није игра између две ватре, већ ја-чање савезничких односа са два велика геополитичка играча, како би се остварили срп-ски национални интереси. Преко Српске Православне Цркве и Православља, верске бли-скости и сродности интереса са Русијом се везе неће тешко градити.

Посебну пажњу треба посветити односу према Европи, кроз коју се сагледавају Евро-атлантске интеграције. Мишљење да ће благостање стићи са приступом Европској унији је нереално, Европа нема стратешки интерес за сиромашном Србијом. Промена граница на Балкану је оно што Европа не сме себи да дозволи. Када Балкан једном буде био унутар Европске уније, сама Унија, као целина, није оно чему треба да се окренемо, већ свака држава посебно. Нова српска елита треба да направи преседан и да од Немачке, нашег историјског непријатеља, направи стратешког савезника. У томе нам од велике користи може да буде тамошња наша бројна заједница. Србија треба да постане стратешки партнер Немачке на њеном путу ка Истоку: Берлин-Београд-Константинопољ-Багдад. Ово тим пре јер се Хрватска, доскорашњи партнер Немачке, уз чију је огромну помоћ добила независност, сада све више окреће Сједињеним Америчким Државама. Италија се намеће као најважнији стратешки савезник у окружењу. Италијани су и у Другом  светском рату, као и у последњем рату на Косову, штитили српске светиње, што треба ценити. Италија константно притиска Хрватску да би заштитила своју националну мањину, а ми треба да тражимо исте уступке за нашу заједницу у Хрватској.

Најцрње слутње национално свесних делова домаће елите постају стварност. У пресудном тренутку у коме се по други пут одлучује судбина Косова, открива се да су наши политичари на власти бежали са часова историје, јер се понавља ситуација да у нашим редовима поново влада неслога изазвана сујетом појединаца. Сада свако има свој план за решење косовског проблема. Уместо да сви станемо иза једног заједничког плана за одбрану Косова, ма колико он био добар или лош, да би постигли јединство око минимума виталних циљева, које је од вајкада било наша највећа снага, ми се непрекидно делимо. Надам се да ће крај преговора о Косову, ма какав он био, бити повод за хомогенизацију нашег располућеног националног бића, а не за поделе.

________________________________________
[1] Оснивањем новог универзитета би се такође избегао улазак у такозвани Болоњски процес који су  нажалост прихватили наши универзитети. Болоњским процесом се никако не ствара елита, већ се  ствара обична радна снага која је потребна ЕУ зато што тамо стари становништво.

[2] Френсис Фукујама ,,Судар култура” стр. 14 , Завод за издавање уџбеника, Београд, 1997. год

Реферат је прочитан у оквиру Књижевно-Философске школе у Крушевцу, која је одржана 2007. године