Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

24.02.2018
Автор: Бошко Јовановић

Енергетско исцрпљивање

Енергетско исцрпљивање Автор картинки:https://userscontent2.emaze.com/

Сви смо бар једном преживели енергетско исцрпљивање. Ово је само једно размишљање на ову тему.

Постојимо у времену у коме се брзо живи. Људи нон стоп негде и/или за нечим јуре а да многи при свему томе често не знају ни шта а понајмање зашто нешто раде. Због тога што људи врло често журе, не ретко су нервозни. Они никада немају времена, већ време има њих. Нема смирења међу људима, а самим тим човек лако пада у грех и сагрешење, јер је смирење темељ мудрости.

 

То што се нема времена за друге а и за себе главни је проблем. Недостатком времена за себе губи се могућност да се размисли о својим делима и циљевима, па људи због тога често праве грешке. За своје грешке обично криве друге људе. Данас врло ретко људи размишљају о својим поступцима, и зато је врло вероватно да ће ићи из грешке у грешку, а то је сигуран пут ка греху.

 

Шта је грех? У Библији је објашњено шта су греси. Данас међутим свако има свој поглед на грехе, своје теорије како они настају и да често се деле на мале и велике и ако је грех увек грех без обзира на његову величину и узроке.

 

Митрополит Антоније Блум, који се одликовао смирењем, благошћу али и строгошћу у свом подвигу, због чега га ја сматрам Светим, рекао је речи које су данас актуелније него што су то биле икада раније:

„Грех је пре свега губитак човековог општења са својом сопственом дубином.

… Ово је први и основни грех: површност, губитак дубине, губитак општења са овом дубином, и последица тога је да човек губи општење са садржајем ове дубине односно са Богом.

… у сваком човеку постоји бескрајна дубина коју може да испуни само Бог.“ 1

Али при том треба такође знати да ће у човеку постојати бескрајна празнина ако он своју дубину испини било чиме осим Богом

 

 

Људи могу бити верујући и неверујући, али им је заједничко да су грешници.Треба знати да не постоји човек без греха и да ми као грешна бића требамо да праштамо, али да ми помажемо да се са својим гресима суоче, јер ће им тако бити лакше (наравно опроштај греха, неизоставно подразумева да је починиоц свестан греха и да се за њега каје).Свако се од нас са својим гресима и оним што они носе,покушава да избори на различите начине. Почетнигрехопад, из генерацију у генарацију људи имао је за последицу развој огромног спектра греховних посрнућа како по тежини тако и по разноврсности. Људски род тонуо је и тоне све дубље у своје богоотпадништво и свесну или несвесну блискост са ђаволом.

 

Верујући човек се узда у пост, молитву, исповест и причест. Исповест свештенику је неопходна јер исповедање грехова пред Богом је први корак ка потпуном покајању и исцељењу од греховних рана.

 

Нигде се човекова немоћ тако добро не пројављује као у сурету са злом (или боље рећи злим). Вера и практиковање Светих тајни су једини начин за борбу против греха, смрти и ђавола.

 

Међутим не могу сви да се покају пред свештеником и Богом. Некима је непријатно да говоре о својим гресима, неки се стиде да о томе говоре, трећи и не знају како то да ураде. Мало је данас људи по искуству свештеника, који уопште знају да се исповеде.

 

Но, овде су тема људи који о томе говоре сасвим слободно пред својим пријатељима. Неки то чине јер осећају велику муку на својој души, па имају потребу да то поделе са неким. Други пак говоре о својим гресима, да би ставили до знања да нису савршени и да покажу како су у стању да из својих грешака и грехова извуку поуку и да постану бољи људи. Исповест блиским људима не само да може помоћи, већ је и пожељна. Сетимо се речи из Новог завета: „Исповедајте, дакле, један другом грехе, и молите се Богу један за другог, да оздрављате; јер непрестана молитва праведног много може помоћи.“(Саборна посланица Јаковљева, глава 5,16.)

 

 

Да ли требамо да саслушамо другу особу која има проблеме? Свакако да да. Без саосећања за друге особе и уопште за људе око себе постајемо хладни и наша вера постаје само формална, пут ка духовној пропасти је отворен.

 

Свако се од нас мање или више труди да помаже другима, биломолитвом и делима било разговором, уз неопходну процену себе и своје мере.

 

Но, акценат је овде је како поступити ако осећамо, да нас нечији проблеми умарају, да нам одузимају унутрашњу енергију и да се лоше осећамо после разговора са особом која је са нама делила своје проблеме? Мој одговор би био: Помоћи колико год можемо, али и правити разлику између људи који нам одузимају енергију, и који се у сленгу могу звати „Енергетске пијавице“, и оних којима наша помоћ заиста може бити од значаја.

 

Постоје два типа „Енергетских пијавица“. Религиозни и нерелигиозни тип који имају много сличности али и једну битну разлику, која се огледа у односу према греху.Религиозни тип говори о гресима зато што унутар себе његова душа вапи за помоћи. Нерелигиозни тип воли једноставно да прича о њима и у њима не види никакав проблем, већ само тему за разговор.У овој условној класификацији постоји и један изузетак, наиме никада „енергетском пијавицом“ не бих назвао особу која прима савет и бори се да поправи свој живот. Неретко, слушамо не само о гресима већ и о животним недаћама са којим се људи срећу. Када пред собом имамо особу која непрестано тражи решење (ма колико то неспретно било), њу доживљавам сасвим другачије него „енергетску пијавицу“.

 

Религиозној „енергетској пијавици“ треба помоћи Бога ради, јер се Хришћанин у невољи познаје. Чак и да остајемо без унутрашње енергије помажући таквом човеку, не треба одустати јер ће нас Бог укрепити и говориће кроз нас као што је говорио кроз магаре (Четврта књига Мојсијева 22,30.).

 

Овде се неретко ради о скривено депресивној и равнодушној особи којој сви наш савети базирани на текстовима из Светог Писма и Богонадахнутих књига звуче као фразе којима ми хоћемо да се лажно представимо као верници које она наравно зна, а ми је ето само изнова замарамо. Једноставно „не схватамо“ њене тешкоће, али и њену „непоновљиву“личност, коју нико не уважава онако како она то „заиста“ и заслужује.

 

Уколико је могуће: посаветовати је да темељније преиспита себе и пронађе узроке свог стања. Обавезно је упутити у вези исповести, и то пре свега у смислу да оправдање за свој грех не тражи у другој особи или спољним околностима, Већ да се држи златног правила исповести: „Неокривљивати друге и неоправдавати себе“

 

Овакве људе по мом мишљењу кроз живот, између осталог, успоравају„мали“ греси који као ситна прашина која пада на неку равну површину формира дебео слој нечистоће, који заклањају човеков поглед ка Богу, и он због тога временом бива лишен наде и пада у безнађе. Последица је замагљен духовни вид и неисправно расуђивање. Најчешће у језгру религиозне „енергетске пијавице“ гори јако добро прикривена гордост, а бивају и робови разних бесмислених сујеверја. Ово им им свакако на адекватан начин предочити и то насамо.

 

Нерелигиозној „енергетској пијавици“ не треба се трудити да помогне. Зашто? Просто зато што она и не тражи помоћ већ шансу да се „похвали“ својим достигнућима и да их представи тек као занимљивости, које са смехом треба посматрати. Неретко су ово људи озбиљно оштећени грехом, површног размишљања, на које демон лако упливише. Није дакле неумесно запитати се ко нам заправо шаље овог човека? Да ли вам такву особу шаље Бог или сам демон? Таква особа је руковођена демоном стигла до вас. Демон не може да издржи своју муку већ сада и пре Страшног суда, па му је лакше када мучи (или још горе, запоседне) човека који опет наоколо мучи друге особе.

И дођоше преко мора у земљу Гадаринску.

И кад изиђе из лађе, одмах га срете из гробова човјек с духом нечистим,

Који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама;

Јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити.

И стално ноћ и дан он бјеше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем.

А кад видје Исуса издалека, потрча и поклони му се.

И повикавши из свег гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме!

Јер му говораше: Изиђи, душе нечисти, из човјека!

И питаше га: Како ти је име? И одговори му и рече: Легион ми је име; јер нас је много.

И молише га много да их не шаље из оног краја.

А ондје по бријегу пасијаше велико крдо свиња.

И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо.

И допусти им Исус одмах. И изишавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с бријега у море; а бијаше их око двије хиљаде; и утопише се у мору.

Јеванђеље по Марку, глава 5,1-13.

 

Из самог Јеванђеља видимо како су бесови мучили несрећног човека. Међутим, обратимо пажњу како легија демона изгнана из свог бившег дома моли Господа да их не шаље у бездан, већ траже друго уточиште па макар то биле и бесловесне свиње. Они не могу сами са собом, јер то је већ велика мука за њих.

Они дакле, непрестано изнова траже тело у коме би своју муку могли да ублаже, а убилачка и самоубилачка природа демона и њиховог дејства у свету се очигледно показује кроз утапање крда свиња у мору.

 

После једног разговора са „енергетском пијавицом“ био сам у чудном стању. Нисам имао мисли у глави. Осећао сам интелектуалну и духовну празнину. Мало сам јео и спавао, имао сам осећај да ме је неко тукао чекићем по глави и да ми се глава распала у парам парчад…

 

Једна од мени најдражих а уједно најзначајнијих особа ме је позвала баш оног дана када сам разговарао са „енергезском пијавицом“. Мени је глас био умора, изгледао сам као да сам дуго био без сна дуго времена, лице ми је изгледало чудно. Она је почела да прила. Њен глас је истовремено био и нежан и умирујући али је имао ауторитет. Тај глас ми је донео смирење.Уживао сам Када је видела како споро причам и изгледам уморно, рекла је да ми је потребан одмор. Завршили смо разговор. Легао сам да одмарам, енергија се полако почела да враћа. Лепота неће спасити свет, али може спасити човека.

 

Недавно је код нас приказиван филм „Адмирал“. На мене није оставио некакав посебан утисак, вероватно зато што, иако ми се енергија вратила, у глави нису постојале никакве мисли, интелектуалну празнину сам идаље осећао. Решио сам да погледам серијал „Адмирал“. Пошто он има десет епизода, морао сам сваки дан да га гледам. У једној сцени очи Елизавете Бојарске су били зумиране. Биле су топле, необичне, дубоке и живе. Биле су онакве какве какве мојје нису биле у том тренутку. Сцена ми је привукла пажњу. Гледао сам серијал све пажљивије. Одједном, на мом лицу се појавио осмех. Почео сам да размишљам. Мој мозак се вратио свом уобичајном ритму, мисли су ту. Почео са да философски посматрам серијал. Нема философије без лепоте, лепота је основа сваке философије. Царство небесно Константину Николаевичу Леонтјеву који ме је томе научио.

 

Познајући човечију природу, људи који помажу морају да пазе да не упадну у духовну гордост и да се не заносе, јер се ми често „осећамо позвани“ и када то заправо нисмо, да делимо лекције и саветујемо… . Наша основна дужност као Православних Хришћана је да се обучавамо и вежбамо у вери и увек будемо спремни да дамо правилни одговор и пред Богом и пред људима и притом требамо да имамо на уму следеће речи:„Јер који мисли да стоји нека се чува да не падне.“(Прва Коринћанима, глава 10,12.)

 

 

 

1 Преузето из књиге „Научимо се молитви“, беседа: „Исусова молитва :Помилуј ме, грешног“ (издање Светигоре, 1999. године).

==>
Комментарии
 Оставьте свой комментарий