Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

28.01.2018
Автор: Р. Тејин

„БЕЗ ЉУБАВИ" И ДРУГИ ЗЛОЧИНИ

Руси су превазишли сами себе, то јест успели су да направе гори филм од „Матилде" и успешно су га кандидовали за Оскара.
У НБА лиги се, кад неко симулира фаул, каже да је то „фаул вредан Оскара" . Е па исто то може да се каже и за „Без љубави" . Фаул и зато, у сваком случају, вредан „Оскара" . Због свега тога би можда требао да буде приказан на Ол-стар мећу а ме у биоскопима.

„Сукоб" Звјагинцева и „друштва" се, наводно, након „Левијатана" , толико распламсао, да је то, очигледно, некоме (продуцентима, жељним таквих „дисидентских" зицера) било довољно за идеју о проширењу опсега тема и аномалија, које његова „критика" дохвата.

 


Али, баш супротно - средства која Звјагинцев користи добрано отупљују оштрицу разрачунавања с оним што је у наратив смештено, па и, сходно продукцијскoј „убедљивости" његових филмова, задуго затварају медијски простор за озбиљније бављење сличним темама.

 


Док Звјагинцев наставља да психологизује своје ликове (или, пре, типове) , дотле „атмосферске прилике" које домеће Миша Кричман, директор фотографије, заслужан за „ауторски" статус Звјагинцева више него што су њихови сниматељи заслужни за „ауторство" Ридлија Скота или Сема Мендеза - остају тек накнадна глазура, непроистичућа из неконцептуализованог и, у суштини, телевизичног света дела.

 


Притом, не би ли створио привид „продубљивања" , Звјагинцев, понекад и мучним глумачким егзибиционизмом, отеже сцене тамо где може, док остатак времена „гађа" мете свог друштвеног ангажмана и тиме, неминовно, губи фокус.

 


Резултат је, и овде, предугачак филм с јако мало реченог, иако се, уз нешто сажимања, могло можда и ближе „Елени", веома ефектном филму с баш много наслућеног ужаса.

 


Најсликовитији пример Звјагинцевљевог несналажења у уклапању свог израза с гомилом тешких тема које је сам себи (?) наметнуо јесте прелаз с сцене у којој мама Жења падне у агонији пред телом свог мртвог сина (?) , на опет њу, када, у једном доста баналном и грчевитом тропу, затичемо обучену у мајицу с написом „Русија", како џогира на траци за трчање. Проблем с таквим нападном метафоричношћу је што она мора, на нивоу приповедања, да се оправда карактеризацијом, а овде, мама Жења не да није карактерна (што би била јасна карактеризација) , него је час карактерна (плач) , час није (џогинг) , па ни њен карактер (у смислу фиктивног лика с психолошким утемељењем) не може да има развојну линију и њено деловање се почесто чини као оправдање за низ нападних идеологема, илустрованих, сасвим случајно, с помоћу исте глумице.

 


У понуђени узорак стварности се, такође нападно и без, из саме радње уочљивог, мотива, кроз радио-звучнике уливају вести о овоме и ономе у вези с друштвеном и глобалном ситуацијом, због чега је, можда, један западни критичар и изјавио како овај филм „показује да су људи у Русији несрећни под својом владом." Али, ови ликови су савршени конзументи западних вредности, они, раскинувши брак, бивају и подмирени сетом „либералних" задовољстава, а чак и ако претпоставимо да нека влада данас може да подстакне занемаривање детета, тешко да би добра влада овако шта могла и да излечи, понајмање западна. Православно опредељење анонимног очевог шефа, које наводи да се мајка, у салону лепоте „потужи" како у Русији влада „православни калифат" , такође нема много смисла: ако влада православни калифат, зашто Жења и Борис не остану у браку, него се смуцају по салонима лепоте и приватавају с љубавницима, занемарујући дете? А и коју па казну добија отац од свог калифа, осим патетичне стрепње да не изгуби посао, сасвим неусклађене са тежином нечега што и сам Звјагинцев региструје као тежак грех?

 


А ако је хтео да каже како су, у Русији, Црква и високи капитал у дослуху, како је, због тога, Црква лишена „силе побожности" , моћи да лечи од не-љубави, због чега његови ликови остају „у процепу" између те, отуђене од народа, Цркве и бездушне јапи-културе, конзумеризма, чега већ, што је замена за ту одузету духовност - остаје нејасно зашто Звјагинцев у своју „полифонијску" структуру (која призива Достојевског) није увео и неки глас који би макар покушао да призове ликове ка премошћавању расцепа, те тако Звајгинцевљеву позицију неког ко поставља проблем, учинио макар мало легитимном.

 


И тако, сву ту гомилу зачетих и недоречених теза, ставова, „питања" , које као да је неко скупио по задатку и онда рекао Звјагинцеву - „ајд ти то сад преуреди" - на окупу једино држи солидна редитељева театарска вештина вођења глумаца (са поменутим скеч-прескоцима у линијама карактера) и суверено владање сетним пејзажима и просторима којима Кричман (с пуним правом) подсећа да је све време редитељу дисао за вратом.

 


У НБА лиги се, кад неко симулира фаул, каже да је то „фаул вредан Оскара" . Е па исто то може да се каже и за „Без љубави" . Фаул и зато, у сваком случају, вредан „Оскара" .

 


А ко зна, с обзиром да је овај филм декларативно „анти-путиновски" , а заправо све време (с нимало наклоности) држи у кадру оне који би, пре, гласали за Наваљног, можда је управо реч о још једном (по филмску уметност, уметност уопште) рђавом консензусу: свакако ће се, након гледања „Без љубави" просечан руски конзервативац и либерал сложити да сад имају шта (кога) да мрзе и да је испуњење надохват руке. Бојимо се да ће обојица бити у криву. А то су савршени услови да све остане исто.

Распечатать статью
Комментарии
 Оставьте свой комментарий