Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

31.12.2017
Автор: Р. Тејин

О БАЊАЛУЧКОМ „МЕСУ”

О БАЊАЛУЧКОМ „МЕСУ” Автор картинки:http://mojabanjaluka.info/media/articles/54f1e-11133701_1548890672040414_8125681031329636563_n.jpg

О бањалучком ћевапу на филмски начин

Иако није на нама да се тиме бавимо, ваља на почетку приче о серији „Месо” рећи како је геополитичка позиција Републике Српске доста занимљива. С једне стране, кохезија се тамо остварује профилисаном националном причом, док се с друге стране, баш како је то у Србији чинио један од потписника Дејтонског споразума, према споља демонстрирају антиратна, интернационалистичка становишта и „вредности Козаре” . И власт у Београду је, својевремено, док је на Книн и Сарајево слала псеудо-четнике, у Кан и Венецију слала продукте хипи-сентимента као што су „Лепа села лепо горе”, „Вуковар, једна прича” или „Подземље”. Добар показатељ да је та позиција „занимљива” је и то што, док Федерација БИХ, солидаришући се с палестинским патњама, држи линију руске спољне политике, добри односи између Српске и Израела јасно указују на покушај уклапања ове прве у планове америчке администрације и њеног могућег поимања Балкана само као продуженог „Блиског истока” .

 


Наравно, „најлибералнији” период Титове владавине (од 65. до '73.) нас учи да су овакве шизоидне епохе изузетно погодне за развој кинематографије. У њима се аутори осећају довољно увезаним са извојеваним вредностима да то резултује мањком провинцијских комплекса, а опет – могу да користе то што власт жели иностранству да се прикаже слободноумном и просвећеном, па и обоје своје филмове „црноталасним” тоновима и начичкају их критичким оштрицама.

 


Наравно, Бањалука није Београд 60-тих да би могла да изроди Жику, Сашу, Кокана или Мака, али неправедно би било не приметити да се, поред, oд бањалучких власти спонзорисаних, антиратних гостовања Београђана - „Турнеје” (Г. Марковић) или „Непријатеља” (Д. Зечевић) , издвојио и бањалучки дипломац Саша Хајдуковић, као нека врста генерацијског гласа пост-дејтонске Бањалуке.

 


У свом првенцу „32. децембар” , ако је у визуелном смислу, а кад се ради о ономе што се данас сматра “сировошћу” , и ишао линијом мањег отпора, ако је одузео себи право на “стил” и пустио глумце да буду мање од ликова а ближе ready made „узорцима” , ако се, просто, препустио cinema verite или dogma 95 изразу или којем год од тих изговора за утрнуће ауторског додира - Хајдуковић је приказао нешто, у данашњим околностима, стварно драгоцено: осетљивост за свет око себе. За разлику од новије школе београдских филмаџија – миљеника ФЦС-а, који, махом, кад желе да буду „субверзивни” прво измисле проблем (моделују га према захтевима „Еуроимажа” ?) , па се онда њима баве, Хајдуковић нема готово никакав одмак, никакву фестивалско-гиковско-фановску дистанцу према материјалу који обрађује. Он је ту, он је њихов, он је син Бањалуке и плаче, смеје се, страда, једе ћевапе и пије „нектар” заједно с њима.

 


Све би остало на нивоу инцидента, да Хајдуковић исту осетљивост није показао и у „Месу”.

 


Серија, у продукцији новоосноване „Босоноге”, по сценарију једног од њених не само глумачких носилаца - Николе Пејаковића, има доста мана. Неке, попут клишеизираног југоносталгичарског иронисања над главним ликовима (Мирком и Славком, од којих је отац овог првог био један од наивних заговорника социјалистичке радне етике) , или доста јефтина, насловом наглашена метафора „меса” - чисто су културолошке природе. Друге се тичу визуелизације: рецимо, у тренуцима кад Хајдуковић остане на потиљку главног лика или кад прешироким објективом изобличује његово, ионако измучено лице, кад, уопште узев инсистира на изразу све мање компатибилним са новим технологијама и захтевима приповедања у серијама и кад је, једнако болно, принуђен да од њега одступа. А има и драматуршких, од којих је најболнији „прескок" на крају, када несрећни Мирко одлучи да запали локал, што га је наследио од оца и све што се дешава након тога као да је продукт недовољног трзаја Миркове воље да би било победа, да би уопште било „обрт” , нарочито што и саме антагонисте, баш кад смо очекивали да ће расплет постати стварно драматичан, Хајдуковић једноставно и буквално елиминише, тако што на њих „пошаље” убице. Ту су и поједине сцене, које видно експлоатишу и, у дугим и самодовољним дијалозима, пренаглашавају функције ликова до те мере, да ове почињу да миришу на скечеве. А треба поменути и прекратке епизоде.

 


Али, занимљиво је да смо, кад саберемо утиске у укупан угођај, све то спремни да опростимо, ионако, као и сви српски редитељи, превише ретко упосленом Хајдуковићу. Јер, зашто би смо, кад се ради о хумору, о приступу, о антрополошком утемељењу, о добрим начинима да се мирис и укус бањалучког “меса” пренесе с ову страну Дрине, веровали више себи, него њему. Па, осетно је да је, кад се дохвати ликова, кад остане у сцени, кад изгради креативне релације с поделом, измакне се и слуша и гледа глумце заједно с нама - Хајдуковић потпуно аутентичан, клинац из краја, непатворени изданак града на Врбасу.

 


Неко је једном, на почетку историје Холивуда рекао: „Није проблем што филмови иду из Холивуда у Минесоту, већ што не долазе из Минесоте у Холивуд.” Ако смо принуђени да гледамо крушевачка села, Бор или Панчево кроз филтере елитистичког Београда, барем да до нас дође један чисти ламент над новијом судбином главног града српског ентитета у Бе и Ха.

 


А то, парадоксално, можда баш зато што се ради о (ко зна којем по реду) откривању основа, може да донесе истинску радост.

==>
Комментарии
 Оставьте свой комментарий