Новости России, Сербии, новости со всего мира

Аналитика свежих новостей, выявление логики происходящих процессов

14.12.2017
Автор: Р. Тејин

ЈОШ ЈЕДНО УБИСТВО У „ОРИЈЕНТ-ЕКСПРЕСУ”

Поглед на још једну екренаизацију Агате Кристи.

 


Тако завршава „висока култура” кад је Холивуд асимилује. Јер, тамошњи продуценти сигурно размишљају овако: имате нешто где се говори британским акцентима, што личи на помпезни, шекспировски игроказ или се појављују штапови и ципеле с камашнама? Зовите нам Кенета Брану.

 


Само, никад очигледнија експлоатација Браниног статуса “рестауратора” класичне англосаксонске старине није виђена пре “Убиства” . Управо зато што је, од његовог утицаја, изгледа, остало баш то - „рестаурација” .

 


У јеку догађаја око могућег проглашења Јерусалима за престоницу Израела, продуценти радњу измештају из Алепа у Сирији (!) и смештају баш тамо, у Свету земљу под британском колонијалном управом, где чувени Белгијанац Херкул Поаро, ометен у одмору, треба да реши случај нестале реликвије, за коју су оптужени један рабин, један имам и један католички свештеник.

 


Случај је, наравно, доведен до краја пред Зидом плача, у корист самосталности државе, а противу подмуклог британског пандура – решеног да докаже како блискоисточни живаљ није способан сам себе да држи у миру и Поаро отпловљава до Константинопоља, где хвата чувени „Оријент-експрес” и, с гомилом живописних ликова, наставља преко Балкана, ка престоници Комонвелта.

 


Без чврстог одређења шта би са „рестаурацијом” , Брана никако не успева (или не жели да успе) да ухвати некакав основни тон. Филм почиње гомилом гегова, након којих очекујете да, у нечијим рукама, бљесне брендирани производ, product placement, искакање рекламног слогана преко слике, но ништа се слично не дешава, Брана само жели да нас забави. Али, како се тренутак убиства ближи, одједном, пошто је тако успоставио ликове и атмосферу као подложне спрдњи, почиње да захтева од нас смртну озбиљност. И ми наравно, већ добро разгаљени, никако не можемо да примимо убиство ионако до зла бога поквареног лика у интерпретацији никад (у смислу појаве) животнијег Џонија Депа, као нешто више од новог гега.

 


Још што Бранина фокусираност на глумце и превише лежеран приступ Агатином класику те, можда и с „гордељивости Албиона" , али свакако у основи оправдано - рачунање да су то већ сви читали, гледали у другoj (далеко супериорнијој) верзији Сиднија Ламета и да већ сви знају крај (што, за дивно чудо, барем код нас, сведочили смо томе у биоскопу, није случај) прелазак преко, за успостављање саспенса, кључних момената, чини да “Убиство” све више тоне у пуку предвидљивост и излишност, а нас одведе у жал што се, барем, није наставило с комичним тоном с почетка филма.

 


Наравно, пошто је „рестаурација” данас само пропратна ствар, која служи „свемогућој” владавини над прошлошћу, те накнадној исправци „историјских грешака” у овом, из правог возног реда измештеном, „Оријент-ескпресу” наћи ће се и један црнац (у којег је белкиња заљубљена, а који треба да замени официра британских колонијалних снага) , као и мноштво Јевреја, чије присуство у филму, наравно, саму мотивацију, не само за убиство, већ и за освету, помера од класне, психолошке, религијске, метафизичке (састојцима за добру књижевност, којој припада и Агата) ка расној (расистичкој) .

 


А, кад смо код расизма, са стрепњом чекамо и „Десет малих црнаца” (“Ten little niggers” , већ одавно у Aмерици замењено политички коректним “And then there were none” , а сама песмица са “Ten little Indians”) . Јер, права је невоља је што продуценти обећавају још да, у постмодерном духу, цеде несрећну Агату и већ на станици у Броду, Поаро је пресретнут и упућен у Египат, где нас после још једног убиства у “Оријент-експресу” , мора бити, чека смртна досада на Нилу. Надамо се да ће комедија, овог пута, дуже да траје.

 

Распечатать статью
Комментарии
 Оставьте свой комментарий