Новости России, Сербии, новости со всего мира

Иако сви тврде да је „Балканска међа“ пала у право време, бојим се да је то аргумент (за филм) најмање заинтересованих. У неком другом тренутку, могли бисмо објективно да оцењујемо као конфузно парче direct to video палпа (што, у принципу, јесте) , без да ризикујемо статус издајника. „Међа“ је пала у право време само ње што се тиче. За све остало: Косово, кинематографију, руско-српско односе, касни коју деценију...

Деведесетих, у време Јељцина, према коме „Међа“ негује омразу, кад је много доброг долазило из руског филма, нешто слично би оправдано било презрено као ђубре, па би можда иницирало боље одговоре у Путиново доба. Треба рећи да, кад је филм у питању, освешујући садржаји морају ићи под руку с подизањем визуелне и наративне културе, иначе су испрофанисани и, одузете вертикалне димензије, стављени (у најбољем случају) у службу војно-обавештајног координисања сећања. То је разлог мање, а не разлог више, да се верује у њихову трагику. Иако то заслужују.

Чињеница да овај филм третира теме које нама значе највише на свету као погодне само за „кич-наратив“ и да верује у руску мисију поводу Косова мање него Шибе Крвавац у борбе за ослобођење Сарајева, треба да нас забрине. И иако сви виде „Међу“ као пандан холивудском акционом филму, постоји једна битна разлика: ниједан холивудски акциони филм овог профила не би се ни дотакао (за Американце) „светих тема“ , већ би нас измештао у зону дозвољеног ексапизма.  „Балканској међи“ , с њеном естетиком, пре приличило да се бави опсадом острва на којем зли руски тајкун, сарадник ЦИА-е, гради нуклеарно постројење за уништење слободног света, него болним сећањима. Можете ли видети да Вин Дизел спасава паркур-такмичарку из запаљених Кула близнакиња?

Сви који се „баве филмом“ и „пишу о филму“ код нас, а русофили су и српске патриоте имали су једну згодну стратегију (или несвесни механизам одбране) да ове чињенице пренебрегну.

Наш брат, Влада Димитријевић, на пример, кад почне да пише своје „филмске приказе“ , навлачи заинтересоване да их читају а онда их, до последњег ретка, све успешно растерује – Клинтоном и Мадленком, Капоровом американофилијом, Пупином и Дражом, „координацијом перцепције“ и БИТЕФ-ом... и на крају не можемо ни да му верујемо ни да је гледао „Балканску међу“ . Наш драги Божидар Зечевић известио нас је, епохално, да „руски филм сад може све што и холивудски, али за десетоструко нижу цену“  чему се (као ни Димитријевићевим увидима, уосталом) нема шта замерити, једино што је руски филм могао то још у време „Ноћне страже“ , то је, ако ћемо поштено, могао и у време „Коњића Грбоњића “  и „Балканска међа“ је, у том смислу, регрес. Професор Зечевић, осврћући поимањем како се против Холивуда треба борити његовим оружјем, наставља с отрцаностима из времена (покој му души) Северина Франића, о томе да је „вестерн“ или плошан и плакатски као партизански филмови или уопште не постоји:

Доласком коњице (којом, гле, командује атаман Платов!) затвара се матрица коју аутори граде од почетка, а то је неовестерн у новом, руском кључу. Тај нови образац ипак потиче од Пекинпоа (“Дивља хорда”) и Серђа Леонеа (“Добар, ружан, рђав”) са извориштем у “Седморици величанствених” Џона Старџеса, или још даље, у Куросавином класику “Седам самураја”. Он сасвим природно улази у матрицу ратног филма попут “Дванаест жигосаних” и “Топова са Наварона” мада не треба заборавити и наш допринос: “Мост” и “Диверзанти” Бате Живојиновића, што је некад први приметио московски критичар Мирон Черњенко…

И тако, дотичући се још и Аљоше Карамазова и Великог Инквизитора (клишеи немају домовину) професор Зечевић, сасвим неоправдано поткачињући Франићевог наследника, Миту Војнова, пита:

 Зар Руси треба да представљају свету наше лице и нашу борбу, док се наши вајни аутори замлаћују будалаштинама а ла “Едерлези Rising”, а држава баца стотине филмских милиона на свакојаке глупости, док нам Кошаре – светска филмска тема! – и даље стоје изван домашаја?

Све у реду, али Кошаре су ван домашаја и Србима, какви су приказани у„Балканској међи“ . То су Срби који чекају да их неко спасе.

Пошто сам се, дакле, заситио рата у култури и рата као таквог, а кад се пише о филму, тога како су „наше лице“ и „наша борба“ представљени у „Балканској међи“ (праве смо, што рече друг с којим сам гледао филм, велики русофил, „млакоње“) , реших да скрпим текст који нигде другде нисам могао да прочитам – текст о филму „Балканска међа“ . Филму који није ништа више од „шаљем брзи одговор“ пакетића (с буџетом од шишљивих три и по милиона евра, што, професоре Зечевићу, можда јесте тржишна, али и геополитичка рачуница) .

Дакле, основна премиса је крајње занимљива и стварно има везе са „Жигосанима“ и поред тога што је оперативни нонсенс (уместо да руски транспортери једоставно растерају ОВК са Слатине, боље је да пре тога, филма ради, изгину ражаловани руски командоси, па да тек онда руски транспортери растерају ОВК са Слатине) . Опет је мој простодушни пријатељ русофил завапио – „Не схватам, шта руски специјалци уопште раде на аеродрому Слатина?“ Мени није сметало, толико, рачунао сам да руски командоси треба само довољно дуго да држе пободену руску заставицу, али не могу да не испоштујем прост утисак пријатеља чистог срца и око о промашеном мекгафину и неразрађеној мотивацији. С обзиром на политички значај који сви придају овом филму, на свим нивоима, изгледа да је мотивација, на свим нивоима и у сваком погледу, била млака. Доказ за то је и, у филму и животу неразјашњен, указ о повлачењу руских трупа са Слатине четири године касније, упркос свеопштој „изгибији“ руске елитне трупе, и то у време потпуно трезног Владимира Владимировича, док је Борис Николајевич имао петљу да их пошаље макар под вотком.

Али, то још увек није филм.

Сам филм доста успешно држи на окупу бућкуриш мотива, контрарадњи, жанровских и наративних рукаваца и... чак иако се понекад чини да су ликови безнадежно ишчезли из филма или ако заборавите како су беше кренули тамо где су сад кад се појаве – не сме се цепидлачити око редитељевог владања материјалом, с обзиром на то шта је све и у ком виду морало, макар и на силу, бити „угурано“ у причу. 

Оскудан буџет филма (за овакав пројекат) такође није давао много шанси да се Кубура дуже посвети изучавању нагласака са југа Србије и помери се од визија које су нам, у том погледу, нудиле „Курсаџије“ или да (што Кубури служи на част) Александар Радојичић уопште почне да се бави тиме.

Али, пошто је сценарио често скоро па бесплатна работа, требало је знати: кад Адам Сендлер изговори реченицу „Ј##ени комичар!“ лако нам је да прихватимо то као део лаконског општења међу новопеченим другарима, али кад ту реченицу изговори косовски Албанац, па макар и у српској униформи и на српском језику, прва асоцијација је да он буквално мисли оно што каже. Клишеи се, напросто, не примају исто тамо одакле су потекли и тамо где су пресађени. А ако се борите против Американаца, није упутно да их истерујете војно, а повинујете им се духовно. Убрзо ћете видети да су они победили.

Тако, „Међа“ на брзину трпа све што се, у погледу Косова, тиче Русије и размешта и симплификује према захтевима своје брзинске, псеудо-тржишне логике. Мало експлоатације, мало документаризма, мало инстант-CGI-а, мало српских страдања, мало српске шеге, пуно руског тестостерона, патетична (у рђавом смислу) „росијска“ међуетничка солидарност невешто транспонована на „балкански“ (ружна геостратешка одредница, кад долази од браће) терен, пуно метака, мало про-совјетског сентимента („Сад смо као наши дедови“ , што ће рећи: решавамо ствар на Балкану којим крстаре фашисти) , пола Кустурице и три-четврт Винетуа, мало империјалног гледања с висине на Србе („Занимљив облик протеста“ и „Какав језик, ништа не разумем“ ) , мало руско-српског љубависања (не постоји адекватнија реч) , мало детињастих и не баш добро циљаних кукања над улогом Запада (мени се, чак, у пар наврата чинило да „Међа“ покушава да ублажи улогу Запада, јер ако изузмемо апстраховану сцену бомбардовања с почетка, присуство западних чиновника је сведено на неубедљиво обликоване зликовце, лажне докторе и сл. , а ОВК крстари Косовом потпуно самостално под вођством психо-патологизованог и од опште одговорности одсеченог Смука... но, кажем главна мана овог филма је, што слично „Сенкама над Балканом“ уводи у област палпа све чега се дотакне, а притом упорно намеће „чињенице“ и непалпоидни амбијент) ...

Можда и није случајно што сви, кад би да похвале или покуде овај филм уопште не причају о глуми, кадрирању или репликама: све битно у вези с њим и налази се ван њега. Али то је, за сад, добро само што се тиче оних којих се радују лабавим везама између Србије и Русије. Не знам зашто, и даље верујем да лоша уметност не може да буде добра пропаганда. За сад, „Балканска мрежа“ је само илустрација наших жеља и сваки Србин је, убеђен сам, у глави снимио бољи филм од овог. Можда је то и тајна његовог успеха.

Што се оног доброг што је изван ње, а тиче се ње, „Међа“ је урадила заиста пуно. Сад, на пример, новинари „Тајмса“ имају око чега да се нервирају (допринос од, стварно, прворазредног културолошког значаја) , Јелена Милић ће морати у биоскоп по задатку (још боље) , а српска публика још једном седи уједињена пред производом не-западњачког наратива, у којем су Срби, макар и овако кастрирани и неспособни као у „Међи“ , на страни правде!

Али, питам се, још колико ћемо допуштати да нам стварност буде узбудљивија и оригиналнија од филма?

Јер, та стварност је и, већ одавно, неподношљива и тражи праве хероје.