Новости России, Сербии, новости со всего мира

Да би се неко бавио историјским наслеђем, прво мора да има наслеђе. Историјско наслеђе нису само чињенице. Наслеђе су и начини њиховог примања, преношења и памћења. И однос и стил и иконичност.

А време „између два светска рата” пало је као жртва нечега што се, једном, звало Револуцијом. Испоставило се да тај израз има можда и већу тежину, него што се било која од страна надала и да стрељања из 45-те нису произвела само рупе у глави него и „рупе у глави”. Период се зато, и пре, углавном пропуштао кроз дебеле филтере: Шијан се, на пример, тиме врло вешто поигравао у „Маратонцима”, користио старе журнале као линкове, визуелни стил комедија из времена Алексића и Косте Новаковића, да би путем филма успоставио везу, изгубљену у архивама. „Кинотека” је била „наслеђе” на коме је он зидао своје „далекометно” виђење.

А кад се преко кадрова улица Београда с краја двадесетих година прошлог века зачује блуз или кад ликови проговоре или се носе ововремено, кад се цео период, одједном, као да о њему знамо све, сматра готовим поп-културним универзумом, то као да је само изговор за његово даље држање у мраку. Тешко да блуз или мантили од твида имају код нас културолошки значај и иконички потенцијал довољан да оправда спотовски манир “Peaky Blindersa”. А за разлику од „Peaky Blindersa”, који су једна бирмигенска епизода, ВМРО, Павелић, Мустафине авантуре с бољшевицима, бели Руси и нацисти, Црна и Бела рука... још увек су, ако не увек именом, а оно по последицама, наша стварност. Зато се и чини да су све те смене, брзе, паралелних токова, сло-мо екстраваганца и гитарски саундтрек у прва два наставка „Сенки над Балканом” насилно преузети из друге културе да би се под њима извршио захват на отвореној рани у српском сећању.

Утиску провинцијализма не одмаже ни то што је редитељ, уједно и продуцент, дао себи у задатак да сам повуче стилску линију, коју би други редитељи требало да прате. А он се, чисто у погледу заната, у инсистирању на визуелним клишеима, у располагању простором у кадру, ликовима и радњом, сналази горе него у „Монтевидеу” који је, барем, имао неко визуелно наслеђе на које би се ослонио, па је редитељ, можда, могао студиозније да приступи интегрисању елемената периода у причу која нас се тиче. Но, ниво занатске израде није нарочито висок ни у неким серијама које долазе из средина и намењене су срединама с знатно вишом визуелном културом, па можда и не морамо да багателишемо с нечим што (премда не увек доследно) претендује да буде „експлоатацијска” ствар.

Али, надамо се да је управо недостатак неког бољег наслеђа, а не нешто друго, учинио да кроз превелики одијум пропуштени Козаци у „Сенкама” буду очигледна „булајићевска” заоставштина: намргођени, увек у униформи и лишени људских “валера”, крећу се у групама и то увек сабијени плитко у првом плану, гледају „право по оси”, претећи, у очи Београђана овог и оног времена. Оно, не може да се каже ни да пропагандни приступ није довољно видљив те да нам се, чак и да је било и 200.000 Козака у тадашњој Краљевини, не чини да ови нису ни у тих 200.000. Због чега не можемо, како да их гледамо као „историјске” , тако ни да их жалимо кад покажу људску црту и убију се.

Утисак се, зато, даље шири на помало насилну актуелизацију материјала која, изгледа, не треба да нас одведе само до закључка да је контрола над тржиштем дроге српски национални интерес од прворазредног значаја већ и да Хуманитарни центар у Нишу може, не дао Бог, да породи неконтролисану оружану силу, која ће управо, ево овако, да располаже нашим „националним интересом”. Ако постоје историјске паралеле, требало би трагати за њиховим духовним основама, а пропаганда може да учини једино да те паралеле постану трајне. Но, за то изражавање духовних основа и архетипова визуелним средствима потребно је редитељско умеће. Потребан је мало префињенији светоназор. А потребна је и добра намера.

Зато аутори играју на јефтину карту, кад бране „фикцију” од сурових „фактографа” који их опседају. Управо су се они понашали као сурови фактографи кад су обликовали сценарио. И пошто су се потрудили да уведу што више „аутентичних” миљеа и „поткрепљених” догађаја, ликови никад не добијају простора да „продишу” и размахну се, већ троше своје време, како на јурњаву за изворима све разгранатијих мистерија, тако и на реплике, често декламаторске, које „објашњавају” њихову позицију у свему томе. Све је почело од смањивања дистанце према историји, наглашеном фактографијом, а наставило се удаљавањем од историје пренаглашеном стилизацијом, која, поред утрпавања што већег броја референци на „период” , укључује и квази-барокне сцене секса - кад ликови једва некако остају у оквирима жанровских узуса.

Не зна се, на пример, где одлази зачети истражитељски индивидуализам инспектора Танета, на крају сведен на издирање на оптужене и потчињене, док је у свему осталом инспектор Танасијевић, у ствари, само један примирени полицијски чиновник, без неких црта у карактеру, ексцентричности, које би га оправдале га као главног јунака, подстицајног по радњу.

Развоју ликова не доприноси ни екс-југословенска „тржишна стратегија”, заснована на логици сличној оној коју је, кад је све те културне матрице покушавала да укључи у себе, имала прва држава јужних Словена: све треба да буде довољно испрано, умекшано и лишено било чега што би „вређало" оне друге. Тако, аутори, не презају да на територији Краљевине „признају” и тада више непостојећу Србију и Црну Гору, да преурањено прогласе Македонију, а да Павелића сведу на фрустрираног „германофила” ...

Ипак, треба сачекати да у серију, са својим читањима, уђу други редитељи, рецимо Мирослав Лекић (уосталом, „Сенке” имају још много до, нарочито у срастању материјала и садржаја, достизања прве сезоне „Јагодића”/„Сва та равница” , премда се и тамо сценаристи, у другој сезони, десило слично што и сценаристима „Сенки” - општа „историја” појела је значај личних историја) па да видимо, кад се нити приче некако увежу, да ли баш стварно нешто, осим извесног „хајпа” , стоји иза овако агресивно зачетих рукаваца.

А до тад, након сваке нове епизоде остаје, с обзиром на труд, новац, накупљени професионализам, жал за још једном пропуштеном приликом.