Новости России, Сербии, новости со всего мира

Фраза из наслова често се чује у коментарима на вест о ликвидацији неког криминалца и углавном служи за сумирање резултата сваког пост-петооктобарског неуспеха. Њоме се деведесете, кратко и ефектно, квалификују као мрачне и ужасне, лоповско-мафијашке, као године турбо-фолка и 2Срећних људи“ ...

А само је РТС, на пример, у деведесетима имао неку врсту монопола који је, ма колико то био парадокс, давао потврду либералној матрици, по којој је конкуренција здрава и корисна за друштво и грађане. За медијску слику у Србији након Петог октобра заслужно је, пак, пуно ТВ канала, чији је највећи квалитет то што се, преко исте те медијске слике понајбоље може сагледати погубност свих тих “промена” .   

Рецимо, „револуција” нам је у јавну сферу донела звање - „аналитичара“ . Термин аналитичар је првобитно био везан за обавештајне службе и означавао је особу која, на основу података из тајних и јавних извора, прави преглед ситуације и даје препоруке за даљи рад. Aли треба рећи да, иако аналитичари које нам пост-петооктоварски медији представљају као такве, јесу беспослени фразери, склони флоскулама и хваљењу оних који им боље плаћају, „систем вредности” успостављен након „револуције” не само допушта, већ и захтева људи из сфере друштвених наука да се баве овим послом.  

Сад, ако се вратимо „ТВ Бастиљу“ , само нпр. емисија „Путоказ“ може да покаже колико је Жарко Кораћ имао простора да буде користан радећи свој посао најбоље што зна, а колико му је Пети октобар, сместивши га у потпретседничку столицу у Ђинђићевој влади, дао прилику да буде бескористан, чак штетан, а ухлебљен. У емисији „Метла без дршке“ бриљирао је Владета Јанковић са својим минијатурама о грчкој митологији и свако ново гледање неке од епозода може само да изазове жал што је један човек бриљантног знања одустао од науке и прихватио се пост-петооктобарске политике.

И тако даље... Примери су бројни. Пети октобар и све што је наступило, обесмислило је, макар, инерцију која је, некада давно успостављена, колико-толико давала места  квалитетним људима да користе своје квалитете на општекорисне начине и све претворио у трку за „медијско присуство” и испољавање (за некога) коректног мишљења. Дошли смо до тога да су чак и бивши НБА кошаркаши, возачи ауто-трка или светски успешни генетичари морају да доказују да њихови резултати нешто значе тако што учествују у локалној, ситношићарџијској расподели моћи.

Тако Срби престају да имају право на цивилизацијски и могу да дају само провинцијски допринос вредностима успостављеним негде другде. Почињу да вреде само онолико колико климају главама. То је баштина Петог октобра.

А деведесете? Тад су чак и мафијаши радили свој посао и боравили по сплавовима, ратиштима, филмовима и на улици. Нису имали пословне империје, нису били риалити-звезде и нису се талили са страним амбасадама.

Све то донео је излазак из „мрачних деведесетих” .

Закључак који се намеће је прилично јасан:

Aко је оно био мрак, ово је црна рупа.