Новости России, Сербии, новости со всего мира

Срби воле да фиксирају наклоности. Тешко је то објаснити и понекад ми се чини да је проблем у језику.

Али, рећи „Француска” нас нам никад није помогла или Француска нам је увек помагала је исто што и рећи „Француска је уплатила тикет за лото” .

Француска не може да воли или мрзи, да одмаже или помаже. То могу само Французи.

О каквој је језичкој зачкољици реч, која судбински утиче на наше животе, схватио сам кад сам у аутобусу београдског ГСП-а видео списак приглупих одредби о коришћењу и, испод, потпис Воли вас ваш град!

С једне стране, то је романтично. Веровати да град може да воли и да му љубав, штавише, може бити узвраћена. С друге стране, то даје прилику онима који су итекако свесни да град не може да потврди нити да се одбрани од те љубави, да се сакрију иза града и оданде захтевају љубав, коју сами не пружају.

Те ствари се преносе на међународни план. Нашироко.

Овде, на пример, постоји школа мишљења, која свој израз налази у лошим филмовима, попут „Три карте за Холивуд” . То је школа мишљења која каже да  Срби живе у вечном процепу између Америке и Русије.

Једни тврде да су Америка наш савезник из два светска рата, а да су нас Руси увек остављали на цедилу и онда растежу визуру до Санстефанског мира и издаје у корист Бугарске.

Други тврде да у Америци ништа добро не рађа, а да Русија, била комунистичка или царистичка, била староверска или православна, њуејџерска, пансловенска, паганска, тајкунска или КГБ-овска, свеједно... наша мајка, која ће нас увек и безусловно држати као мало воде на длану.

Шта није у реду с оваквим мишљењима? Па, као што рекох и пре свега – субјекат.

Ни Америка ни Русија нису наше савезнице, нити наши непријатељи, него су то Американци или Руси.

Има православних Американаца. Има и незнабожачких Руса. Американци нас могу помагати у Другом светском рату. Њихови синови нас могу да нас гурну у блато у понеком балканском рату.

Руси нам могу инсталирати комунизам, након 45-те. Могу и бити једини који неће давати нашим комунистима упориште, пола века након тога. Ко зна. Треба имати осећај за живу историју, за историју која се живи (а не само проучава) и не боравити, још увек, у рововима ископаним у 19-том веку.

Иначе, понеко може да буде затечен. Американци, онакви какви би нас помагали у Другом светском рату, немају баш лепо мишљење о данашњој Америци. Имају, штавише, боље мишљење о данашњој Русији. Не без разлога. Можда у њој препознају понешто од принципа који су саградили њихову земљу, а онда ишчезли. Руси, чији преци можда и јесу овде оставили покоји траг црвеног терора, немају баш лепо мишљење о тадашњој Совјетији.

Свет се мења, зато што у њему не постоје Америке, Русије, Француске... Ти појмови постоје на мапама и у пасошима. Божији свет је мало сложенији и за разумети га је потребно васпитати свој душевни склоп за  препознавање нијанси. 

У супротном, с картом или без, не гине нам, и самима, колективно пресељење у земљу у којој се велики део Срба нашао крајем прошлог века, а у којој  сви стеротипи важе, заувек: у Холивуд.