Новости России, Сербии, новости со всего мира

„Задужбинарство оснивање задужбина представља улагање личног капитала за опште добро ради овековечавања свога имена.”1 Оно се код Срба поделити на два дела Црквено и световно.

Црквено задужбунарство код Срба има веома дугу традицију. Сви средњовековни српски владари су били задубинари у већем или мањем обиму. Први српски владар и оснивач лозе Немањића- Велики Жупан Стеђан Немања је установио култ задужбинарства међу српским владарима. Његова задужбина је чувени манастир Ђурђеви ступови. Сви његови потомци и наследници су следили са великом љубављу овај племенити пут-пут задужбинарства. Српски владари су се са великом пажњом и љубављу односили према Српској Православној Цркви. Сваки српски владар се трудио да сагради што више цркава и манастира. Сваки од њих се посебно бринуо за потребе и развој Хиландара, али су такође слали богате поклоне и осталим манастирима на Светој Гори „Атос“

Иако су сви српски владари били задужбинари и покровитељи Српске Цркве, међу њима ипак један владар заузима посебно и најзначајније место. Тај владар је српски краљ Милутин.

„Краљ Милутин (1282-1321) дуго се налази на челу државе. За четири деценије своје владавине сарађивао је са више архиепископа: Јевстатијем И (1279-1286), Јаковом (1286-1292), Јевстатијем ИИ (1292-1309), Савом (1309-1316) и Никодимом (1317-1324).“2

„Четрдесет година владања краља Милутина дели се на два скоро једнака периода од по две деценије. Први је испуњен успешним ратовањем, а други је много мирнији, када је успео да оствари оно по чему ће бити највише упамћен. То је његово задужбинарство. Млађи извори приписују му градњу четрдесет храмова. „Сав се био предао божанској служби и био заузет изградњом цркава и манастира којих је за свога живота подигао четрдесет.“ Та тврдња се може проверити и доказати.“3

На челу српске државе се налази у оно доба када Српска Архиепископија већ постоји око сто година па се пред потребе изградње нових цркава и манстира јавила потреба и обнове српских храмова. Краљ Милутин је градио храмове како у средњовековној српској држави тако и ван ње. Ван Србије је градио у Солуну, Цариграду, Светој Гори Атос и Светој земљи. У Србији је градио саборне храмове, манастире, метохе, цркве.4

Краљ Милутин је задужбинарство схватао као свету дужност владара Он је о томе доста говорио. Једном приликом је рекао: „Старам се много да од пре мене бивших прародитеља и родитеља наших, недовршено испуним… цркву, дакле, пошто је била тесна, разорих, и ову нову подигох и пописах, у име Пресвете Владичице наше Богородице и часног њеног Ваведења…“5

До доласка Краља Милутина на власт, већина Цркава је била мала и тесна. На пример археолошки налази су показали да је седиште липљанске епископије које се налазило на месту где се сада налази Грачаница, било десет пута мање од Грачанице. Многи Храмови су били толико мали да нису могли да задовоље потрењбе верујућег народа.6

Огроман посао обнове српских храмова је сачекао Краља Милутина. Он је на сву срећу био дорастао задатку и изазову који се нашао пред њим. У обнови и градњи манастира немерљиву помоћ су му пружили поглавари српске Архиепископије. Први Архиепископ Српски који помаже Краљу Милутину у градњи храмова је Архиепископ Сава III. O њему се мало зна јер се није бавио писањем као остали Архиепископи пре и после њега. Са сигурношћу се може тврдити да је био члан братства Манастира Хиландара. Да је активно учествовао у градњи цркве Богородица Љевишка у Призрену као и саветодавац приликом градње манастира Бажска који је задужбина и гробно место Краља Милутина. Још се зна да је Сава III био свуда где се градило(Жича, Пећ, Призрен, Манастир Хиландар). Друга битна личност која помаже Краљу Милутину је Архиепископ Данило. Он долази на чело Српске Архиепископије одмах након смрти Јевстатија Другог и биће Архиепископ после Саве Трећег. Он се одликовао изузетним организаторским способностима. Бринуо је о обезбеђивању новца за градњу цркава и манастира, окупљао је фреско-сликаре, као и неку врсту тима који је осмишљавао јединствени начи осликавања сваког храма, као и шта ће бити осликано у храмовима.7

Краљ Милутин је од свих српских владара урадио највише у обнови и градњи храмова. Он је успео да се гради брзо и квалитетно. Био је тако успешан градитељ да су сви пројекти који су започети и су и завршени за његовог живота. Његови наследници се задовољавају изградњом задужбина и на томе стају. Може се рећи да би без градитељских подвига Краља Милутина српска култура изгледала много сиромашније8.

Падом Смедерева 1459. године српска средњовековна држава пада под турско ропство. Самим тим је дошло врло тешко време за српски народ и српску цркву, који си баве пуким преживљавањем, тако да у том периоду и не може бити говора о задужбинарству.

Почеци обнове задужбинарства у Србији настају обновом њене државности. Србија 1830. године добија аутономију у оквиру Турске и стварају се услови за изградњу првих темеља модерне српске државе. Стварањем нове српске државе се јавила могућност да капитал пређе временом у приватне руке и да ти појединци временом развију бизнис и да временом стекну велики капитал. Велики број њих су били полуписмени сељаци који су се одликовали великом трудољубивошћу и великом свешћу о припадности свом народу. Једино се њиховим високим патриотизмом може објаснити чињеница да су многи српски задужбинари остављали остављали сав свој иметак , а неки његов велики део свом народу на корист. Иако су они углавном били слабо образовани, сви су они схватали значај образовања и науке. Многе задужбине су имале за циљ штампање књига, додељивљње награда из књижевности као и помоћ сиромашним ђацима. Други су пак завештавали новац Београдском универзитету или Српској Академији наука и Уметности. Неки су завештали свој новац стварању народног универзитета.9

Један од најзначајнијих задужбинара у Срба је свакако Илија Милосављевић-Коларац. Он се родио 1800. године у сиромашној сеоској породици. Отац му је узео учешће у првом српском устанку. Осново образовање је стекао у свом родном селу Колари. Био је образован само да чита и пише. 1813 после турског напада на устаничку Србију његова породица су принуђени да беже у Аустрију, но затим се поново враћају у Србију, пошто су турци објавили амнестију. По повратку у Србију остаје у Београду, међутим тамо се кратко задржао, јер касније прелази за Панчево, где је живео његов рођак трговац, Ђорђе Јовановић – Сервијанац који га шаље у Вршац у трговину. У трговини у Вршцу млади Илија је научио све што се могло научити о трговини у то време.10

1817. Илија се враћа у Београд где је радио у неколико трговина. Када се касније оженио, отворио је свој дућан у једном делу своје куће. Илијина жена је била јако способна, радна и вредна. Синђелија није била просечна српска жена за оно доба. Она је по својим способностима далеко била испред времена у коме је живела. Она је са супругом равноправно учествовала у вођењу дућана, због ње је дућан увек био уредан и снабдевен. Илија је високо ценио своју жену, и јако ју је поштовао. Увек је поред свог имена писао и њено. Када је наручивао књиге за себе наручивао их је и за њу. Када се Синђелија разболела доводио је познате лекаре из иностранства да је лече. Када је умрла у Пешти Илија није хтео да му жена почива у туђој држави те организује да се њени посмртни остаци пребаце у Србију и сахране у Београду. После смрти своје Илија је био јако тужан и свима је говорио да је за њега све готово и да је изгубио разлог да живи.11

Иако је Коларц био углеад широм тадашње Србије пред крај живота је био прогањан од стране власти. Он је почетком 1878, био оптужен за велеиздају. Ухапшен је и спроведен у Аранђеловац где се налазио војни суд. Тамо се такође судило и официрима који су дигли побуну 1877. Иако је Коларац био цивил и није био део војне побуне, ипак је осуђен на 5 пет година робије. Казну је издржавао у Пожаревцу. У затвору је провео свега пар месеци јер је у част добијања независности Србије Српски владар Милан обреновић је помиловао многе осуђенике а међу њима и Илију Коларца. Иако је у затвору провео релативно мало времена, боравак у затвору је оставио велике последице на његово здравље и он умире у октобру 1878.12

Он се после смрти жене све мање директно бавио бизнисом, а све више живео од камате. Пошто није има деце он је одлучио да сав свој иметак остави за добробит свог народа.

Он је је први добротворни фонд основао још за свог живота. 1857. године Коларац је заједно са чувеним српким војводом, Томом Вучић Перишићем основао фонда из кога би се издвајао новац за опела где би се помињала имена свих оних који су дали свој живот за ослобођење отаџбине. Сума од 250 дуката је исте године предата митрополиту Петру, на управљање. Одређено је да се новац даје под камату од 8% , да би се на тај начин припуљао новац за финансирање парастоса. По жељи оснивања овог фонда парастос се имао држати прве суботе по празнику посвећеном Светом Апостолу Андреју Првозваном који се пада 30. новембра по старом календару. Кроз историју је било више покушаја да се промени датум одржавања парастоса али је коначно 1909 од стране власти коначно потврђен датум одражавања парастоса баш онако како су Илија Коларац и Тома Вучић-Перишић и желели.13

У свом тестаменту Илија Коларац је назначио да се створе две задужбине. Једна је имала за циљ помагање српске књижевности, а други за стварање Народног Универзитета. Ваљаност тестамента су пробали да оспоре наследници, Илије Милосављевића-Коларца али у томе нису успели и ваљаност тестамента је потврђена 1881. године, а потом се приступило испуњавању последње жеље Илије Коларца.14

Коларац је оставио сво своје имање у корист свог народа. Од њега се створио универзитет који се звао „УНИВЕРЗИТЕТ ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА ОСНОВАН СОПСТВЕНИМ ТРУДОМ НА КОРИСТ СВОГА НАРОДА“ и књижевни фонд „КЊИЖЕВНИ ФОНД ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА“ Фонд је имао за задатак да задовољава потребе народа из књижевности. Које су то потребе народа, утврђивао је управни одбор фонда. Фонд је имао задатак да помаже штампање награђених књига и да новчано помаже талентоване писце. На конкурс за награде су се могли пријављивљти не само писци из Србије, већ и писци из целог српства. Могле су бити награђивана само она дела штампана на ћирилици. Фонд је до 1914. године издао око 120 књига15.

Проласком времена главница коју је Илија Милосављевић-Коларац наменио стварању Народног Универзитета, 1927. године је тако нарасла, да је управни одбор који је бринуо о новцу намењеном стварању универзитета, коначно могла да приступи оставаривању жеље Коларца.16 „Одбор Коларчеве задужбине својим актом бр. 15 од 26. јуна 1927. године доноси Одлуку о подизању Коларчевог универзитета у Београду. Према овој Одлуци, Коларчев универзитет би имао да се схвати „као установа која би држала средину између Државних и Народних Универзитета. Са првима би имао сличности уређења, систематска предавања, нарочите курсеве за вежбања, полагање испита и издавање диплома и уверења, а са оним другима што би му предавања и курсеви били подешени за ширу публику““17

Завршетком другог светског рата задужбина Илије Коларца доспева у тежак положај. За време Другог светског рата задужбина је финансијски тако уништена од стране окупатора као и социјално-економских промена доласком комунизма на власт да после 1945. није могла да настави рад.18

Задужбинарство у Србији има дугу традицију. Задужбинари су били како обични грађани тако и моћи владари. Свима је било заједничко да су поседовали неизмерну љубав према свом народу и држави. Краљ Милутин и Илија Милосављевић-Коларац су најзначајнији представници међу задужбинарима свога доба.

Да ли у Србији постоје и оснивају задужбине?Да, али су оне мале да њихов значај не може да се упореди са онима из прошлости. Зашто је то тако?Из неколико разлога. Први је то што нису донешени одређени закони који би штитили новац остављен у сврху задужбинарства, али такође нема ни закона који би мотивисали људе да оснивају задужбине.

Да би смо имали пуно задужбина потребно је имати такав систем образовања који ће развијати љубљв према човеку и држави, јер је задужбинарство један вид милосрђа и љубави према људима, и један вид анти-егоизма јер се стварањем задужбине побеђује егоизам у човеку.

Овај чланак има скроман циљ да покаже како су некада људи, кад су владале неке друге животне вредности, од вредности које владају у ери глобализма, били спремни да се одрекну много чега да би помогли другима. Свако од нас може постати нека врста задужбинара. Нису за то потребне велике паре, већ само љубав према Богу и човеку као и осећај за потребе других људи.

1 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/01_c.html
2 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
3 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
4 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
5 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
6 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
7 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
8 http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/966/tekst/zaduzbinarstvo-kralja-milutina/
9 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/01_c.html
10 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
11 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
12 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
13 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
14 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
15 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
16 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
17 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html
18 http://www.rastko.org.yu/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/04_c.html