Новости России, Сербии, новости со всего мира

 Moра да служба безбдедности стварно затвара неки „круг“ , кад су се код нас појавиле, у кратком року, две серије које, на различите начине, тематизују њено деловање, од најранијих дана („Жмурке“) па до модерних „изазова“ („Државни службеник“) .

Друга крајност у односу на тврдњу да у друштвима постоји сувишак слободе јесте онтологизација обавештајних служби. Суспензија воље и препуштеност координацији људских односа, порива, осећања и општих и појединачних циљева од стране јавних и тајних инстанци моћи јесте, на болан начин, истицано и код Мише Радивојевића, редитеља и сценаристе серије „Жмурке“ . Ипак, то је обесхрабрујуће становиште увек било „умекшано“ фамозним нимбусом топлине, постигнутом захватањем широког угла око портрета  „жртви“ . Ликови су биви поробљени инсталираним „фатуумом“ , али су одашиљали изван себе извесна (харизматска?) енергетска поља, што им је (често) на уметнички ефектан, али (најчешће) философски недовољно јасан начин, давало „достојанство“ у поретку неслободе.

Што се обавештајне службе (ОЗНА-е) „Жмурке“ Мишу Радивојевића, а и нас, враћају на сами почетак конституисања и одређивања смерова којим се пост-ратна („пост-револуционарна“) „фирма“ (еуфемистички речено) „развијала“ .

У малом месту у Србији, група клинаца полази у школу 1945-те, на сам дан „победе над фашизмом“ . Већ је победа над фашизмом, с обзиром да и даље, након Гестапоа, један чика у кожном мантилу, злокобни ознаш Срд (у одличном тумачењу Милана Марића, једном од бројних сјајних рола у овој серији) одлучујуће креира свет на који ће они морати да се привикну – понуђена као иронијски оквир, који проблематизује однос између прокламоване „смене“ идеологија и континуитета (јадних) духовних стања који се у заједници негују. Поред деветог маја, ту је још мотив „жмурки“ , игре коју је у Србији деца могу да играју само међу собом, али не и против „очинских“ ауторитета који представљају Државу.   

Наратор (у тумачењу Светозара Цветковића) такође се, до краја серије не знамо где (а онда наступа надреалистичко разрешење) , крије од (вечно младог) Срда, причајући нам ову на моменте стварно трагичну причу, али чија трагика, међутим (као што је то пречесто случај у нашој кинематографији, кад се ради о тоталитарним тенденцијама и последицама) нема баш много везе с механизмима репресије, већ с неком чудном (квази- „словенском“) склоношћу ликова да пате, којој се (Срд) само накнадно труди да удовољи.

Мишина агенда, иако моћно визуелизована, на моменте равна његовом кошмарном, линчовском виђењу Ковачевог света у „Уводу у други живот“ где је било подржано и окултно-алхемијсим референцама у садржају - можда баш зато што ни једну од две стране између којих су ликови (деца и одрасли) разапети, не успева да истински „увеже“ са стварном мотивацијом ликова, све време је деловала мало потрошено.

Срд је превише мелодраматизован (наравно, не до мере у којој је то Горчин/Трифуновићев Крсман у „Убиству с предумишљајем“) , да би се ауторитет разградио до краја, а судбина ликова у месташцу у ствари премало зависе од њега самог  да би уопште био постављен на адекватан начин као пандан претходећим му окупаторима.  

А с обзиром на вероватан утицај једне друге обавештајне службе, немачке, на нашу тренутну друштвену ситуацију – чини се да је и жеља да се претходници, гестапоовци, прикажу као не толико лошији од својих наследника у кожним мантилима, чиме се „Жмурке“ , у смислу пробијања асоцiјативног поља фиксираног партизанским филмом, настављају на „Како су ме украли Немци“  , а овај вероватно на ТВ радове Бранка Бауера.  

Једна добра изрека каже „Ако си видео нинџу значи да то није прави нинџа“ , па тако не можемо да очекујемо да серија о државној безбедности коју прави државна безбедност каже о државној безбедности више од онога што је у интересу државне безбедности (то јест, како ДБ види државу и безбедност) .

Серија „Државни службеник“ је, у сврху приказивања „нових путева“ окупила одличан кастинг, најбољег српског телевизијског редитеља, Мирослава Лекића и сад већ избрушеног занатлију Живковића, никад надахнутијег српског „гика“ Димитрија Војнова и уобличила садржај у визуелни производ према актуелним стандардима.

Није помогло.

До замора материјала дошло је негде после треће – четврте епизоде. Кад смо схватили да БИА, иако серија покушава да створи илузију о неком њеном интегритету у односу на стране службе, не може да скупи више од три оперативца (обрнута пирамида: више има службеника у офису, него на терену!) , сумњивих способости, који јурцају по Србији, махом трапаво покушавајући да разлуче приватно од професионалног и патриотско од лукративног.

На моменте је скандалозно колико грубо Војнов промашује идентификацију: од почетка је било јасно да ће већина српског спектаторијума навијати за то да амерички амбасадор буде разнесен, да ће мрзети лезбо-агента који је опсовао руску обавештају, пре него руску обавештајку а и да неће прогутати изговор о неспречавању исламизма у Санџаку, зато што је  спречавање форсирано од стране „трамповаца“ .

Тако, миц по миц, након интригантно зачетих токова, добисмо још једну, идеолошки инфериорну причу која у Србију покушава да увезе (импутира) мишљење и наратив.

И уопште, „Д. С.“ (много галантније од „Убица мог оца“ , које долазе из исте кухиње, али које су треш-феномен по себи) увек, не би ли оправдала, како причу, тако и идеолошку премису, гаји задршку према коначној спознаји и тиме дебело каска за просечним гледаоцем, који у старту зна много више него она. А с друге стране нема „храбрости“ да се у палп и стилизацију оде до краја (за разлику од Мише, који свом удбашу даје артифицијелно име, Марић у Војновљевој варијанти добија сасвим супротно – немаштовито Лазар Станојевић, што треба да спречи и примесу неверице у реалистички проседе писца и његову позваност да разоткрива „тајне“ ) . Авај! Комично делују заобилазне методе којим БИА-е покушава да утиче на избор председника неке минорне десничарске партије, кao да наше партије имају толико интегритета и јака леђа, а њихови избори за председнике засновани на неповредивим механизмима, па чак ни обавешајна служба не може без „ошљарења“ и импровизације да се инфилтрира тамо. Ово нас, нажалост, упућује на то да и аутори серије помало „ошљаре“ .

Све у свему, обе серије показује да овде не фали заната, искуства, професионалне посвећености, осећаја за приповедање на нивоу микроструктуре, и концепт... Оно чега нема су смисао и елементарна оријентација у (то је једина олакшавајућа околност) климавим и вечито измичућим друштвеним околностима.

Кад тога буде (оријентације, али и чвршћих друштвених оквира) , a и кад наше службе буду имале стварни интегритет, а не искључиво рђав, тоталитарни (и антисрпски) багаж, имаћемо шта и да гледамо на ову тему.