Новости России, Сербии, новости со всего мира

Нови филм на националне теме у време кад националне теме нису пожељне (а кад су биле пожељне, филмова није било!) поново, као толико пута у задњих пар година, подсећа да се прошлост не може оживети, већ да је свако писање или снимање нечега о прошлости - или оживљавање њеног „вечног сада“ или нема везе с њом; да је то што пишемо или снимамо или градимо - „ново дело“ (Д. Киш) које нас или повезује са или нас одваја од прошлости (за ово прво је традиција најсигурнији путеводитељ) и да је, код уметнички обликованих прича о прошлости немогуће бити објективан у смислу збрајања пуких чињеница (које су, кад се тичу биологије или антропологије или социологије увек, мање-више, исте) , већ да нас прошлост, пре, ако је се дотичемо а нисмо је бар иоле достојни, може осудити и указати нам се као неухватљива... и коју већ од тих толико пута потврђених истина.

„Краљ Петар Први“ се, тако, „придружује“ елитном друштву у којем су и „С вером у Бога“ и „Марш на Дрину“ , епопеје на тему српског учешћа у Великом рату, на начин који јасно указује на разлику између културе сећања и културе тренутног згодитка.

И уопште, наше „сећање“ на старе дане показује, у „Заспанци“, „Немањићима“ , „Сенкама над Балканом“ ... да се ми, у ствари, не сећамо ничега, да постојимо сасвим случајно ту, на одсечку простора, у исечку времена, и да смо ничим изазвано присвојили та имена, те догађаје (и то, кад човек поразмисли, од скоро; читавих пола века, па и дуже, били смо без њих) , и да ће нам се, зато што нелегитимно присвајамо, што их, чак, рабимо недостојно, можда и, за онолико јефтину цену до које смо их обезвредили, одузети.

Ипак, на трен или два, нешто се промаља кроз апгрејдовану политуру дела Ристовског и Сина, на тренутак или два проговара стара енергија и неко чудно саучешће у ратничком патосу. То је најбоља вест у вези с овим филмом. И то су они тренуци кад се не преузима „мртав наратив“ од „стварности“ , таблоидне, и уграђују у структуру некакви говори, декламације старог мудраца о томе да ћемо се „вратити и бранити Косово кад треба“ (пред оданим грађанством с шајкачама и кечетима; треба, кад смо већ код чињеница, само бацити поглед на “Ратни дневник“ краља Петра и разврстати односе) , „да је рат проклет“ , оне најлажније и најплакатскије сцене, које видно искачу из ритма приповедања и „правдају“ , да би се „про-вучићевски“ поентирало, саму тему, а где је чак и краљева костобоља и његова, руку на срце, излапелост претворена у метонимијску стратегију „неодрживости старе свести“ коју ће модерна времена, хтели-не хтели, да однесну, а најбоље што она може да остави поколењима јесте – да се не заносе много херојствима.

Наглашени натурализам сцена ратовања има, такође, циљ да (што би рекао један српски официр)  застраши и да, мање-више, истргне наше поимање прошлих битака из митопоетске равни и урони га у недостојну психологизацију („чињенице о рату“) , због које уметност уопште не би требало ни да постоји и за шта су довољни и уџбеници, па чак и они који лажу (психологија је психологија, иста је и код побеђеног и код пораженог, за разлику од предзнака, вредности, знамења, циљева и сл.) .

Постоје, дакле, тренуци, попут опраштања војника са топом, од миља названим „Илија Громовник“ или оне последње с краљем Петром и издишућим војником, Животом (врло добри Радован Вујовић) , који пуше дуван увијен у листове списа „О слободи“ Џ. С. Мила, у преводу Краља, лично, и поред помало ниских побуда из којих су пласиране, одједном, одишу правим духом војничког и, чак, братског састрадавања, правом патњом и суровим стоицизмом, без којих нема жртве, али без којих ни победа није могућа.  

Чарапе које би суверен да достави, на молбу мајке, једном ратника, што ју је (писац литерарног предлошка) Витезовић вешто користио у својству „мекгафина“ који карактер власти Петра Ослободиоца одређује као народњачки и старог краља само као представника „урођеног демократског духа српског народа“ (С. Краков) овде, у ствари, губи на значају, у име једног дефетистички и, чак, нихилистички настројеног Краља, који претпоставља смисленост топлих чарапа бесмислу борбе.

Тако се појам рата, овде, опет (као, на непријатан начин у време 90-тих, кад је агресивна, а незванична, кампања у корист рата ишла, шизоидно, руку под руку са званичним ширењем јуословенског хипи-ресентимана у „Лепим селима...“ , „Вуковару, једна прича“ и сл. , тј. кад се Српство од естаблишмента схватало као погон за стварање топовског меса, а Југославија требало да се онима који нису на фронту указује као залог бесмртне младости) , посматра тек као замешатељство у којој је и бесмислена смрт боља од осмишљавања патње историјским и, чак, транс-историјским циљем.

Сам увод филма понајвише трпи, због свих ових ниских побуда. Говоранција Лазе Ристовског о „проклетом рату“ се, што због дужине, што због задатог поповања, невешто умонтирава у сцене почетка рата, тако да се чини као да је суверен обавештен о нападу на Србију после Србина из последњег засеока. И сама бизарност у одабиру сцена који ће насловног јунака увести у наратив, са младом болничарком која га купа и масира га ногама, помало вулгарно „постварење“ лика краља Петра, што на моменте сличи краљу Петру који глуми Лазу Ристовског, а не обрнуто, уноси додатну забуну у однос краља Петра према хаосу у који је Србија увучена и према коме је ствари краљ Петар (кад смо већ код чињеница) морао да има, не само командну, него и сваку другу одговорност.

Не, овај краљ Петар се држи по страни, ламентира над будаластом дечурлијом, увученом у сукоб.

Рат је страшан. Рат је, на моменте, и дирљив. Рат је, свакако, непожељан. Али, не може се живети без макар нечега за шта вреди изгубити живот.

Кукавичлук, издаја, страхови и недоследности ове и оне... постоје и у миру.

Пожртвовање, другарство, спремност да се пострада за колетивни циљ који те превазилази, такође.

Рат је највећи могући тест шта од тога преовладава.

Ратни филм је добар тест да ли се има шта да тестира.

Никако да то докажемо да има.

Редитељи из 90-тих су имали, барем, Сфрј да за њим жале и да за њега „умиру“ ?

А ми?