Новости России, Сербии, новости со всего мира

Свако ко споји две епизоде серије „Јутро ће променити све“ суочи с чињеницом изневеравања наслова и не-изневеравања рефрена песме с уводне шпице: јутро, заиста, све променити неће у животима четворо главних протагониста, али ће све што видимо бити добра и сасвим огољена показна вежба шта је то ТВ серија, заправо. Волео бих да, макар у пројекцији, можемо да проживимо живот од хиљаду година и одгледамо једну серију која ће управо толико да траје, кладим се да бисмо се уверили да сви ликови у серијама, па и ово четворо, заиста могу овако још дуго, дуго... а да ми не померимо лествицу очекивања ни за милиметар.

Цена тог прилагођавања радње „развлачењу пите“ јесте страшно снижавање интензитета проживљеног, ликови више уопште не стреме заокруживању својих функција у наративу, костур радње намерно избегава да очврсне и утегне се, да би га отворио за што већи број догодовштина, са што више каприца и уроњености у „прозу“ .

Ликови, који би у било ком филму из 80-тих били споредни делови контра-радњи, одједном постају страшно битни, а њихова прикљученија постају права мала школа лажног живота. У нашој колонијалној ситуацији то постаје посебан проблем, јер се оне појављују и као „лажни глас“ и непогрешиво, износећи тобожњи „прљав веш“ и „стања“ , промашују сваки иоле битан проблем, којег се, као, дотичу. Још што професионализам екипе (на завидном нивоу) служи само као „маска“ и забашурује испразност садржаја.

Све је дакле одлично одглумљено, снимљено, монтирано и озвучено, само што то „све“ не заслужује толики труд и чак, напротив, да је ту мало примесе истинског треша - разоткрила би се суштинска урнебесност доживљаја, рецимо, асистентице на факултету која, одједном, открива да је лезбејка, те се приватава са студентима и проналази сапутнице по караоке-баровима; а њен брат напушта амерички универзитет, тек да би се подвргавао „теорији заостале средине“ , те завршава радећи у градском зеленилу да би, у још једном „преокрету“ сусрео бившу девојку на травњаку, а она га, посао увела у посао с машином која процењује ко је идеални кандидат за посао... ; један од њих направи дете својој љуби, која у међувремену нађе дечка, па је он принуђен да се савладава и, на неспретне начине, настоји да одговори захтевима очинства... ; а четврта другарица нпр. има јако мало времена да одлучи хоће ли да прода постер с потписом Дејвида Боувија или не...

Па то је, некад, у срећна времена, био садржај за Џона Вотерса, а не за оволику озбиљност и нагваждање о „положају омладине“ .  Али, ето, шта је ту је, добар део гледатељства је преварен да је то све то прави „дашак живота“ и да су, сад, након двадесетак епизода овога, сви паметнији и освешћенији.

Но, управо је то најпозитивнији резултат отелотворавања света Маје Пелевић: што се на њој показује општепогубан утицај серија на перцепцију. И ето, ни најдовитљивији гледаоци више не умеју да разликују ексцентричну измештност од реализма (да не кажем: реалности) .