Новости России, Сербии, новости со всего мира

Опше је прихваћено да је Егејско море заједно са мореузима Босфор и Дарданели географска граница Европе, а Балканско полуострво њена природна целина.

Из тог разлога перспектива чланства Западног Балкана у ЕУ никада није долазила у питање али јесте политичка воља њених чланица. Све док се није појавио јасан, политички, економски и безбедносни ризик, Балкан је држан на кратком поводцу. ЕУ је „Историски прозор могућности да се чврсто и недвосмислено повеже судбина Балкана са Европском Унијом" отворила под притиском унутрашње кризе и спољашње претње. Балканске интеграције нису резултат спонтаних жеља и реалног приближавања већ интерес да се „ојача унија, обезбеди стабилност и сачува утицај"[1]. Убрзан процес евроатланске интеграција има за циљ монополизацију сфере утицаја на Балкану.

Појавом нових транспортних путева и дистрибуцијом економске моћи на Азију, мења се и геополитичка карта света. Тако и Балкан, од проблематичне југоисточне периферије просперитативне Европе, изненада постаје спољнополитички приоритет Европе која се сада налази у великој кризи. Од распада Југославије евидентана је закономерност - геостратешка вредност Балкана за ЕУ се повећава  сразмерно њеном геополитичком слабљењу и јачању Азије. Уколико се такав тренд у будућности настави можемо да очекујемо да ће политику „приоритета интеграција западног Балкана" земенити политика „императива интеграција западног Балкана", недемократски процеси у Македонији, говоре нам да смо већ на таквом путу.

Проблеми балканских ратова, а потом и интеграција углавном се посматрају у светлу културно-историјских посебности региона, занемарујући познату изреку Наполеона "знати географију неке државе значи знати њену спољну политику".  Неопходно је редефинисати географски положај Балкана како би се одредила његова стратешка вредност у новим геополитичким околностима. Интерси Балкана и балканских народа најбоље се могу заштитити правилном географском самоиндентификацијом.

Проучавањем Балканског тектонског система може се извести закључак да је његова геолошка структура идентична планинском венцу Мале Азије. У прошлости постојао је сувоземни мост спајајући Малу Азију са Балканом који је услед дугих  геоморфолошких процеса проломљен и поплављен Егејским морем.Дарданели, Босфор као и бројна острва у Егејском мору не раздвајају два континента већ сведоче о природној целини Мале Азије и Балкана.

Желећи да повучемо јаснију границу између Европе и Азије, правилније би било да се позовемо на Птоломеја из другог века нове ере. Он је за границу сматрао планински венац који се непрекидно пружа од запада ка истоку, тј. од Црног Мора до Алпа. "Централно било"  у античким временима раздвајало је цивилизацију од варвара, а у доба ренесансе добија назив Katena Mundi. Птоломеј је имао у виду Карпате и Динариде који се у правцу Север-Југа сужавају  раздвајајући Балкан на јужни и северни део. Јужни део Балканског полуострва, преко Мале Азије повезан је за Индијом и Египтом колевкама најстаријих цивилизација, а северни део повезан је преко панонске низије са  Бечом "вратима Европе". Због оваквог географског положаја Балкан би требало идентификовати као двоконтинентално полуострво.

Руска платформа, јединствена континентална веза Европе и Азије није имала значај зато што се продужавала у сибирске степе и централноазијске пустиње. За разлику од Балкана који је директо био повезан са колевкама цивилизације, са руске платформе вребала  је опасност од азијских варвара Хуна и Монгола. Историјски Балкан се показао као  најпогодније место културног и економског сусрета различитих цивилизавција. Археолошким ископавањима у савременој Грчкој откривено је да су  егејске и микенске цивилизације одржавале многоструке везе са са афричким царствима Мемфисом и Тебом , а такође и са Предњом Азијом. Хришћасво првобитно настало у Палестини прве  корене ухватило је на обалама Егејског мора одакле се касније шири и на остале делове Европског континента. Управо ће Константинопољ и Солун постати центри одакле су енергични проповедници покрстили многе народе. За време Византије овај регион се налазио у центру светских дешавања и на много већем цивилизациском нивоу од Запада. Због геолошких фактора и морфолошких особина Јован Цвијић, на почетку двадесетог век Балкан назива јединственим посредником између Азије и Европе, Имајући у виду његову цивилизацијску улогу,  аутор наводи да Балканско полуострво има много више права себе да назива евроазијским него Русија.

Закључци Јована Цвијића у садашњем геополитичком контексту актуелнија су него икад. Русија покушавајући да помири цивилизациске противречности Европе и Азије сусреће се са жестоким притисцима на руској платформи. Балтичке државе заједно са Пољском и Украјином обесмишљавају сваки покушај повезивања Европе (Немачке) и Русије и на њеним границама производе сукобе високог интезитета као у случају Донбаса и Луганска. Играјући улогу санитарног кордона руски суседи покушавају да добију на геостратешком значају.  Релаксација односа мало је вероватна, концентрација НАТО трупа на руским границама и појачана ратно хушкачка реторика у Украјини воде у правцу ескалације сукоба,  а у најбољем случају замрзавању конфликта.

За разлику  од изразито евроцентричне оријентације и антируске политике народа источне Европе, Балкан насељен словенско-православним народима, под јаким утицајем Византиског наслеђа и у блиском додиру са Исламом благонаклоно гледа на Азију, у првом реду Русију. Слабост коју је Бугарска показала напуштајући животно важан пројекат Јужног тока, Грчка финансиска криза, безперспективне интеграције Западног Балкан  и постојање неколико такозваних "failed and unrecognized states" демонстрирају не пријемчивост Европског пројекта. Од почетка распада Совјетског савеза до данас Европа је 30 година безуспешно радила на интеграцији "свог дворишта", а резултат је историјски минимум популарности европских интеграција.

Балкана интегрисан у евроатланске структуре тј. хомогенизацијом и заокруживањем ЕУ , представљаће недокнадиви и стратешки ударац за евроазијско партнерство јер ће се по узору на средњу Европу направити још један санитарни кордон . Уколико Анкара настави сарадњу са Ираном и Русијом на рачун НАТОа, грчко-турска граница претворила би се у ново кризно жариште по узору на Украјину. Свака иницијатива из Евроазије посматраће се кроз интересе НАТОа, а не балканских држава. „Мали европски дом" прошириће се и на своје двориште, а прозор могућности претвориће се у механизам надзора и сузбијања сваког страног мешања. Балкан постаје одбрамбени штит за читаву Европу. У таквим околностим Евроазија остаје без Европе, а Кина прилику за стварање „Велике Азије"у којој ће она водити главну реч.

Русија заједно са Кином не би требали да се плаши већег присуства на Балкану  1. зато што становништво гледа позитивно на источне партнере, за разлику од Европљана који их гледају као претњу 2.  Историја и тренутна геополитичка ситуација указују да је Балкан  транзитни коридор са јединственим капацитетом да повеже тржишта  Далеког истока и западне Европе. 3. Зато што је Балкан од увек цивилизациски гравитирао Азији, био део Источног Римског Царства, а касније Османског Царства, називање Балкана ексклузивном зоном утицаја Западне цивилизације културно-историјски није правилно.

Независни и аутономни Балкан је од приоритетног значаја за Велику Евроазију. Све док постоје државе на Балкану које се одупиру експанзији НАТОа  постоји шанса да се створи нови балкански пол (центар), одбојан према евроатланском магнетизму. Потребно је за будући пол  изабрати стратешког савезника, за балканске прилике довољно политички моћног, историско-геополитички настројеног против евроатланских интеграција и изложеног снажном притиску Вашингтона који би могао да произведе анти-атланску реакцију у региону. Гарантовањем безбедности, капиталним инвестицијама, отварањем перспективе чланства у  евроазиским организацијама као што су ОДКБ , ШОС или ЕАЕУ,  Балкан би се претворио у евроазијски геополитички стожер, унутар још увек рањивих непријатељских линија.

Стратешки савезник прерастао би  у активног регионалног геополитичког играча и ставио у функцију језгра будућих „балканских интеграција", а не уско националних интереса. Интегралне евроазиске  вредности неопходно је супротставати, Западној балканскојконструкцији успостављеној на насилном и ваштачком сепаратизму. Од распада Југославије и Слободана Милошевића чија је јединствена политика била"Балкан балканским народима" није постојала никаква идеолошка или материјална подршка тој идеји, а регион је настављао да клизи у све веће поделе. Евроазијски импулс са истока може да буде велики подстицај и повод за поновно покретање иницијативе о хоризонталном повезивању балканских народа. 

Балкан расцепан и подељен подложан негативном утицају споља, тј место високог безбедносног ризика што онемогућава ближе економско приближавање партнера са истока.  Уједињен и независан има шансу да у преконфигурацији будећег светског поретка постане осовина великог евроазијског партнерства, незаобилазна раскрсница пута свиле и тачка идеолошког помирења Русије и Европе.

„Русија губитком Украјине нема потребна средства да постане моћна империјална сила спајајући Европу и Азију" али зато контролом  Балкана у значајној мери може да надокнади хендикеп. Балкан је стратешки најзначајнија тачка продора Евроазије у Европу. Сила која буде имала одлучујући утицај у региону одредиће  будућност трансконтиненталног повезивања и судбину евроазијске коалиције.

Балканским народима јасно се мора предочити алтернатива евроатланских интеграција, а Русији  геостратешки значај регион. Изградња односа Русије и балканских држава на пријатељству и братству може се завршити још једним разочарењем. Неопходно градити међусобне односе на основама обостраних економско-политичких интереса. Геополитичка приоритизација Балкана и активно учешће Русије у регионалној политици, а након тога и усклађивање спољнополитичког курса  балканских држава  са концепцијом Велике Евроазије у потпуности одговара обостраним интересима и осликава нове геополитичке околности.

[1] A credible enlargement perspective for and enhanced EU engagement with the Western Balkans