Новости России, Сербии, новости со всего мира

Срби воле своје двориште. Срби мало мање воле комшијино двориште. Ово је, наравно, клише. Али, не гласи случајно једна од најпрагматичнијих питалица најпрагматичнијег народа на свету: „Како клише постаје клише?”

Teк, постоји добар број разлога зашто се српске земље нису, попут Баварске, Пруске, Саксоније и Вестфалије попут све-кинеских провинција Ђилин, Сечуан, Шандонг или њихових безбројних језичких подручја ујединиле у вишемилионске државе. Али то да се Срби тешко одричу својих локалних идентитета („историјских региона”)  и да, ма колико причали о великим сновима о “свим Србима у једној држави” , чак и кад се мали део тих снова оствари – говоре о њима као о ноћној мори.

И, стварно, посматрајући како у истој држави живе и слушајући шта говоре Шумадинци о Црногорцима и обратно, Моравци о Косовцима, Београђани о Далматинцима и Босанцима, а Војвођани о свима њима, заједно... човек мора да их, све, запита: „Који вас је ђаво терао да уопште покушавате с уједињењем!? Што нисте сви лепо живели у Аустрији, Турској, Мађарској, Хрватској, где год, свако задовољан својим кућним саветом, подмирен асфалтираном улицом и уређеним завичајем!?” Но, глупо је то питање постављати овом покољењу.

Чак и тамо где се говори различитим језицима народи су нашли довољно државотворног консензуса да уједине, нпр. Андалузију и Каталонију... Неко каже да је име „Шпанац” недовољно да у њега стане сви Каталонци. Лепо. Срби, пак, су један те исти језик успели прво да изделе на савршене и мање савршене варијанте, европскије и мање европске по звучности, а негде  су успели и да га потпуно распарчају. Све то на јако малој квадратури (много мањој од руске) и на јако малом узорку људства (много мањем од кинеског) . Не морају се, уопште, прелазити државне границе да би се регистровао тај процес, довољно је ослушкивати како се ван-београдски Срби односе према београдским нагласцима и vice versa.

Немогућност да се сагледају и на понос и радост прихвате диверзитети сопствене културе, дакле, води у низ добровољних и међусобно завађених провинцијализама. Србима је у 19. веку, маком неписменим, то било јасно. Да бисте имали државу величине и бројности Кине и Индије, морате прихватити да „мале разлике” и многи језици нису препрека универзалности и свеобухватности “паидеје” која вас држи заједно. Ако Лале носе шешириће не би требало да буду ни мање Срби ни више Европејци од људи из Хомоља, који носе шубаре.

И ту Срби показују завидан ниво креативности, појединачне генијалности, чак, која, авај, не стиже да буде уложена у било шта стварно конструктивно. Срби преко ноћи могу да измисле идентитет. Неко би, стварно, требало да напише научни рад о могућности Срба да стварају, не само државе, већ и језике, нације, културе, покрете за независност и обнову историјских чинилаца. Понекад изгледа као да су се занели. Код Срба се историјски процеси, за које су негде потребне стотине година, убрзавају до неслућених размера и постају инфлаторни.

Неко је рекао да су Срби способни да руше читаве империје, али и да уједињују читаво човечанство. Кажу да је Димитрије Митриновић ујединио Европу на бази идеја, а Тесла покушавао да помири људе на бази природне енергије. Кажу и да је Гаврило радио на сличном приниципу, само с обрнутим предзнаком. Али, како онда просечан Београђанин воли да истиче Теслу као свог, а одриче се „Шесте личке” као туђинске? Речју, где нестаје универзалност кад се ствари преселе на локални план? Ко прихвата привилегије, треба да прихвати и одговорност.

Тек, легенда о свим Србима који стају под једну шљиву, јасно је геостратешки одређена. Она на митопоетском нивоу изражава историјску тежњу ка „Београдском пашалуку” . То је разлог зашто се не каже да ће сви Срби стати под једну палму или под један бор или под једну букву.

Ако сви Срби стану под једну шљиву, јасно је да ће та шљива бити у Шумадији. А јасно је и зашто.

Зато што сви други нису Срби.