Новости России, Сербии, новости со всего мира

О Оливеру Ивановићу би се могле написати књиге. Томови књига. Оне међутим, сем његовим најближим сродницима и сарадницима, не би биле вредне помена. Иначе би их и они сами писали. Свесни су да је он био њихов покретачки мотор и да су без њега „ситне рибе“ које се још мало копрцају на политичкој сцени, сада само у Митровици( и то у Шиптарском систему).

О покојнику све најбоље. Тако се, од његовог убиства, такмиче власт и опозиција у присвајању и хвалоспевовима о њему. Више због оних за које раде него због самог Оливера, свесни да је отишао најмудрији међу њима. Свесни да му, укључујући и самог председника државе, нису ни до колена. Ко је онда тај Оливер? Покушаћемо, да у пар пасуса, одговоримо на ово питање преко догађаја којих нема у стотинама текстова о њему.

Мост и Чуља

Ако је Србија раскрсница истока и запада, онда је Косово и Метохија центар те раскрснице. А она се није могла прећи без моста. И то оног чувеног у Косовској Митровици. Тај мост је све који су му пришли или прославио или сахранио. Никог није равнодушно пустио ни да му приђе а камо ли да пређе преко њега. Још од Титовог времена представљао је он својеврсну „границу“. Није да није било Срба у јужном делу или Арнаута у северном, било је. Али се свако осећао комотније у свом делу града. И сви су, по неписаном правили, знали да ако се нешто деси Србину јужно то ће слично задесити Арнаута северно.

Почетак рата 1999. затекао је Оливера на радном месту заменика директора „Фероникла“. Познат као рационалиста изненадио је своје познанике да након рата не настави свој посао у Београду већ да остане у Митровици. Мост који је и раније важио за „границу“ постао је најбитнија тачка у новијој Српској историји од кога је све зависило и око кога се све одигравало. Знали су то и Арнаути. Зато су хрлили у десетинама хиљада да га пређу и заузму северни део. Најмање је ту било „комшија“ из јужног дела. Већину су чиниле банде из Албаније и најтврдокорнији из Дренице. А све уз прећутну дозволу КФОР-а да доврше што они нису бомбама.

И тада је пред уплашени народ изашао Драган Јовановић Чуља. Позвао је све мушкарце да се окупе и бране своје породице и дом. Сконцентрисали су се на мост као најважнију али и најужу тачку за одбрану. Баш као у Термопилској бици, само што њих у првом моменту није било ни 300. Радила је само једна продавница. Мост је постао не само „граница“ севера и југа него пре свега живота и смрти. Та борба ујединила је и ојачала Србе на северу. Чуља је организовао чување моста,Црни и Паги окупили омладину...

Кад је КФОР видео да Арнаути не успевају да „доврше посао“, одлучили су да уђу на мост као „миротворци“. Одговарало је то нашим људима преуморним од непрекидних борби. А користило се све што је било при руци, каменице, цигле па и летве кад дође до борбе прса у прса. КФОР је тражио разговоре са нашима да би „смирио“ ситуацију. Нису хтели да разговарају са „руљом“ већ са једним представником. Сви су се сложили да то буде Чуља. Он јесте био брз,јак,храбар али и свестан да није говорник, преговарач.Тада је на сцену ступио Оливер Ивановић. Човек који је говорио енглески,албански и италијански језик. Прагматичан и политички образован иако се тиме никад није бавио, мада је био члан Савеза комуниста Југославије од 1971 до 1990 и СПС-а 90-их година. Многи су замерали Чуљи на „повлачењу“ и препуштању заслуженог положаја. Јединствени, да их КФОР не би сматрао терористима, Срби су основали СНВ (Српско Национално Веће). Оливер ту улази заједно са Марком Јакшићем, Миланом Ивановићем,Црним...

Нико од њих није био професионални политичар нити планирао да се бави истом али су храбро преузели одговорност за догађаје на терену. А кад се Срби сложе и Бог придода свака добра. Не само да су одбранили мост и постали представници свог народа већ доласком Коштунице на власт враћају и српске институције, једну по једну, на територију КиМ-а. Суд, Пореску управу, школе, факултете... Превише добра буди гордост и сујету а стране службе роваре и праве профиле тражећи потенцијалне сараднике. Заштита народа више није била једина опција, рађа се демагогија, неповерење, подела...

Власт и част

Влада Зорана Ђинђића поставила је Небојшу Човића да води преговоре око КиМ-а. Водио их је тако да су га амерички специјалци чували у оклопним возилима штитећи га од српског народа. Али са њим је стигао и новац. У неограниченим сумама. Плате су дуплиране, креће обнова града, изградња зграда за „повратнике“... Чак је и монаштву на КиМ-у додељена „плата“ коју данас примају и свештеници. Уз толики новац коме је потребан Бог, а ни слога више није могућа. Оливер напушта СНВ сматрајући их превише „тврдим“ патриотама и нереалним за „нову стварност“. Са својим кумом, Димитријем Јанићијевићем, одваја и део чувара моста. Срби почињу да се разједињују.

Узима активно учешће у свим догађајима. Приступа Човићевој Социјалдемократској партији и оснива њен огранак на КиМ-у, који води до 2010. Говори да никакво одрживо решење није могуће без Брисела. За време Човића постаје и члан Координационог центра за КиМ а доласком Тадића и државни секретар у Министарству за КиМ од 2008 до 2010.

Ишао је свуда по свету, где год га Брисел позове или пошаље. Говорио је о ситуацији на терену, износио аргументе али не спорећи им послушност и увек наглашавајући своји европску оријентацију. Најочигледнији пример је са Београдског безбедоносног форума. На прозивку једног учесника да Русија штити само своје интересе а не и интересе Србије, скочио је амбасадор Русије Александар Конузин. Рекао је да се форум у сред Србије бави небитним темама и то баш у дану када КФОР и ЕУЛЕКС инсталирају праву границу између Србије и Косова и на њу доводе косовску полицију и царинике. Завршио је свима познатом реченицом: „Има ли овде Срба“. Зашто то спомињемо у овом тексту? Зато што је у првом реду, у друштву Соње Лихт, седео Оливер Ивановић. Седео као висока званица, ћутао и гледао у зелени тепих испред себе.

Одмах по оснивању косовских институција у Приштини узео је учешће у њима као посланик, иако је био функционер у српским. Ипак, колико год био услужан према Бриселу био је чвршћи од било кога из ДС-а чији члан никад није био. Када су „жути“ извели народ и поставили барикаде да се и они за нешто „очешу“ од Брисела, Оливер је одбио да на било који начин учествује у тим преговорима. Тек када се Борко Стефановић запетљао и навукао бес народа тражећи да се барикаде склоне Оливер се појавио кратко на терену. Поред свега, није урадио нити потписао ништа што би водило остваривању Бриселског споразума.

Прва бољка свих српских политичара није обишла ни њега. Некретнине су се скупљале брже и лакше него што би просечан Србин купио лустере за свој стан. За време службовања у Кординационом центру и Министарству за КиМ постао је власник свих локала у згради у центру Косовске Митровице и неколико станова. Ту је стан у старом граду Будве и неколико у Београду. Неки га прозивају и за некретнине у Лондону али то на њихову душу.

Оливер, жене и деца

Кажу да сваки човек на крштењу добија анђела чувара али и једног „левог“ да му записује грехове за страшни суд. За свештенике да на рукоположењу добијају 7 „левих“ да их искушавају за сваки грех понаособ. Тако и наши политичари. Новац рађа похлепу а покушавају да је угасе бензином у виду блуда. Леп, снажан, способан, слаткоречив...био је жеља многих жена. Колико год се пре рата чувао, живео у браку са дивном женом која му је изродила три златна сина, са функцијама је почео да се понашао као пуштен са ланца.

             Имало је ту и наследног фактора. Мајка Олга, била је права госпођа, професор српског језика и књижевности. Висока, лепа, префињена пренела је све то свом Оливеру. Отац Богдан, професор историје, хтео је нешто више. Отворено је изводио девојке, тада по кафанама, некад и по две заједно и остајао са њима после фајронта и водио по собама. За разлику од њега Оливер је бирао, и то по узору на мајку. Нису то биле лаке жене, напротив. Све су биле посебне, нежне, осећајне... Обећавао им је и брак-вероватно заиста озбиљан. Било их је најмање четири и свакој је поклонио по неку годину свог живота. Некима кажу и некретнину.

            Уз жене су ишла и деца коју је заиста волео и којима је поклањао пажњу више од већине који имају једно. Знало се  за његова четири сина( Николу, Жарка, Јанка и малог Богдана) али тек на сахрани је споменута и ћерка Киара коју је добио са немицом, на неким преговорима у Бечу или Бриселу. Свих петоро су уписани на споменику. Петоро деце од три жене. Три сина од прве супруге, могуће и једине, кћерку од немице и малог Богдана од Милене, историчара уметности иначе млађе од његових старијих синова.

            Оливер и православље

            У подацима о њему стоји да је православац. Истина је, крштен је после 2000-тих, више по наговору. То не чуди ако се има у виду да је рођен у метохијском селу Рзниће надомак Дечана. Његови су насељеници из Куча. По жељи су сахрањени у Подгорици.  Ипак никад није ни споменуо а камо ли потенцирао да је Црногорац. Од игумана се дружио са дечанским Савом Јањићем и соколичком мати Макаријом јер су се политички слагали.

Митрополит Амфилохије није подржавао његову политику и за живота је знао да га прозива. Ипак по прогону владике Артемија и његовог монаштва Амфилохије се састајао са арнаутима и странцима по узору на Оливера. Приликом Божићне посете затвору у Косовској Митровици митрополит је нагласио да је Оливер једини који је одбио да се причести( да не улазимо у то да ли су се и причесници спремили постом за то не најављено причешће).

У затвору је штрајковао глађу. Иако је то противно православљу и патријарх Иринеј је неке такве причестио. По Оливеровом убиству Амфилохије окреће плочу и плаче за њим као за патријархом Павлом. Назива га својим црногорцем из Куча, напомињући да му је и отац тамо сахрањен. Наглашава да је Оливер последњи Црногорац којег су убили. Као да зна нешто што други не знају.

Оливер и политика

Уласком у Човићев Кординациони центар Оливер је потписао многе штетне споразуме по српски народ. Ако десетине хиљада арнаута нису успеле да пређу мост и заузму северни део, Оливер их је пустио-довео једним потписом. Потписао је чувену зону поверења која обухвата простор од неких 150 м са обе стране моста. На њиховој страни то су зграде фирми у којима су се сместиле стране организације а на нашој то је простор до самог центра, дакле најнасељенији део града. Део где је данас српска листа направила шеталиште и одвојила град од моста. Ипак арнаути не стају у својим захтевима, са наше стране моста су урадили кружни ток а сада траже да се отвори и шеталиште као једносмерна улица за њих одоздо.

Оливер је такође у северни део вратио арнауте у тзв. Бошњачку махалу, Микронасеље изнад болнице и у чувена три солитера. Тако су они сад бар трећина и у нашем делу, дакле њих преко 2500. За то време из јужног дела протерано је и последњих 50-ак Срба који су покушали да остану на својим огњиштима. Толико о зони поверења.

Што се тиче поменутих барикада 2010. године рекосмо да Оливер није узимао јавно учешће у њима. Тајно, био је изнад Тадићеве владе али и свог народа који је само хтео да остане свој на своме. Кад су Срби на северу подигли барикаде да се заштите од навале са југа, стигла им је подршка и од српских општина које се налазе јужно од Ибра и у непријатељском окружењу. И ту ступа Оливер на сцену. Сазива их на састанак у Грачаницу где долази у друштву швајцарског амбасадора у Приштини. Наког тог разговора они се повлаче од подршке Срба на северу КиМ-а.

Намештен процес

Доласком Вучића на власт није, попут већине, прелетео у његов табор нити прешао у Београд. 16.01.2012. на изборима за косовског градоначелника убијен му је поменути кум Димитрије Јанићијевић који је повукао групу заштитника моста са собом. Пошто је влада тада упослила остале чуваре као заштитнике институција државе Србије они су кренули да се „сналазе“. Тачније да наплаћују чување приватних продавница које су у одбрањеној Митровици, са повратком народа, почеле да ничу као печурке после кише.

Био је свестан да га Срби виде као бриселског човека. Странци су га сматрали јединим погодним за разговоре. Зато 2013. оснива политичку партију Грађанска иницијатива „Србија, демократија, правда“, излази на локалне изборе договорене у Бриселу, и кандидује се за градоначелника Косовске Митровице. Народ је бојкотовао ове изборе које је сматрао издајничким. Излазност је била око 2% док је по европским стандардима потребно бар 15%. Зато влада Србије шаље жандармерију(исту ону која је склонила српске барикаде) да излупа кутије да би се избори поновили. Народ је уцењен послом изведен од стране директора на други круг избора. Оливер је пре краја гласања рекао да има 1872 гласа али, иако је то било и више него довољно, победио Крстимир Пантић испред „Српске листе“. Брисел је добио већег играча, владу Србије, Оливер је пуштен низ воду. Покушао је да их раскринка знајући њихов пут којим је сам ишао. Оптужио их је због гашење Министарства за КиМ и „шта је то ако је он издајник“, питао је.

За то је добио монтирану оптужницу за наводне злочине 1999. и 2000. године. ЕУЛЕКС који га је највише уважавао сада га је сместио у затвор. „Чудили“ су се сви страни званичници и „веровали“ да ће доказати своју невиност. И држали га четири године до следећих избора кад су њихови пулени мало успорили у послушности. Онда пустили у кућни притвор а потом и на изборе 2017. Позвао га је Вучић, да са супругом, дође на разговор, да тако искусан приђе српској листи и заједно „однесу победу“. Одбио је то Оливер. Одбио и навукао на себе машинерију владе и мафије. Покушао да се жали влади Србије да избори нису фер и да мафија држи град под контролом... Али био је „потрошен“ и више непотребан. Пуштен низ воду и од Брисела и од Србије.

Сахрањен је у алеји великана(ничим речено чиме је то заслужио). Окупио, последњи пут, политичку елиту. Владу и опозицију, Београда и Бањалуке, лидере бивше са КиМ, Пуповца, тзв. лидера Срба у Хрватској, који га безуспешно имитира...Клечала је влада над његовом хумком, Ана Брнабић и Марко Ђурић пре свих. Био је на сахрани и градоначелник Косовске Митровице Горан Ракић. Био присутан али није пришао да изјави саучешће породици.

 Дошли су сви да испрате најбољег између себе, свесни да ни у сновима неће успети да учине за своје газде ни упола онога што је учинио Оливер.

И? Ко је Оливер?

„Патриоте“ ће рећи да је први и најпрепреденији издајник. „Жути“ да је увек био испред свих њих и да га као таквог поштују и гурају испред себе да се умилостиве својим газдама. „Напредни“ да су љубоморни јер им је недостижан и да гледају да га пошаљу на „политичко сметлиште“. Оливер је за све био институција. Мудрији и од самог Вучића. Способнији од било кога на Балкану од политичара. Никад повишеног гласа. Увек опуштен, смирујући и насмејан. Увек културан и фин. Увек испред свих. Знао је шта коме треба рећи. Где постоји човек да га воли бивша жена а камо ли њих бар пет, и то бивших? Многи се нису слагали са њим, али ником није дозволио да скочи на њега. Зато и ти што су га убили морали су наћи некога ко га не познаје, са стране, а и они су то морали учинити са леђа.