„Мислилац је човек коме је било додељено да симболички претстави време сопственим гледањем и разумевањем. Он нема избора. Он мисли како мислити мора. Истинито је, најзад, оно што је са њиме рођено као његова слика света. Он ту слику не изналази него је у себи открива. Та слика је он сам, још једном поновљен; она је његово биће уобличено у реч; она је смисао његове личности, смисао формиран као учење, она је непроменљива за цео његов живот, јер је идентична његовим животом. Једино је ова симболика нужна, једино је она сасуд и израз људске историје; оно што постаје као философски научнички рад излишно је и само ,повећава бројно стање стручне литературе.“
Освалд Шпенглер у другом издању првог дела „Пропаст Запада“ у издању „Књижевних новина“, Београд 1989.