Новости России, Сербии, новости со всего мира

У Србији су недавно одржани председнички избори који су проглашавани за историјске. Премда се разноразни догађаји са основом или без ње, у нашој земљи проглашавају за историске. Но ови избори су били историски не зато што су их за такве прогласили наши политичари, већ као што су их као такве схватили грађани Србије, који су на изборе изашли у великом броју.

На ове изборе су грађани изашли са различитим мотивима и побудама. Неки су изашли на изборе зато што су поверовали обећањима да ће нам бити боље ако гласамо за неког од кандидата. Други су пак поверовали да ће нам бити горе ако победи један кандидат, па су гласали за другог кандидата. Неки су гласачи пак проценили да су избори шанса да зацементирају своју добру позицију у друштву и да утврде пут Србије ка Европској Унији. Други гласачи су видели изборе као шансу да искажу своје незадовољство досадашњом политиком гарнитуре политичара која влада Србијом од петог октобра двехиљадите године.

Ови избори су били по много чему специфични. Одржавали су се у атмосфери када се очекивало да косовски Албанци против правно самопрогласе независност јужне српске покрајне. Због овакве атмосвере председник Тадић је преко председника скупштине Оливера Дулића расписао изборе за двадесети јануар 2007. године. ДСС и НС прво нису хтеле да учествују па су после пристале. На овим изборима странке мађарске националне мањине су први пут имале свог кандидата.

Први део је протекао доста мирно и благо. Кандидати су говорили о позитивним странама својих програма, о одбрани Косова и Метохије и другим актуелним темама које интересују обичне грађане. Први круг избора се завршио победом кандидата Српске радикалне странке Господина Томислава Николића у односу на тадашњег председника Србије и Демократске странке Господина Бориса Тадића.

У другом кругу се већ водила прљавија кампања, један од кандидата више говорио другом кандидату и наводном повратку у деведесете ако он не победи него о путу у будућност. Због усијане предизборне кампање која се водила између два круга председничких избора Србија се поларизовала на два табора, што је изузетно негативна појава. Обични грађани Србије су ове изборе схватили као судбоносне. Многе политичке партије и јавне личности су подржале једног од кандидата. Странке мађарске националне мањине и бошњачке странке су подржале председничког кандидата Демократске странке, господина Бориса Тадића. На крају другог круга господин Борис Тадић је освојио 2.300.000, а господин томислав николић је освојио око 2.200.000 гласова[1]

Господин Тадић је победио у педесет пет, а господин Николић и сто дванаест општина у Републици Србији,[2] Ако се погледа шематска карта објављена у „Политици“ од 12. фебруара 2008. године на страни пет видеће се да је Господин Борис Тадић, победио у великим градовима и општинама (Београд, Нови Сад, Зрењанин) или у градовима и општинама који су претежно насељени припадници националних мањина (Суботица, Босилеград, Димитровград, Нови Пазар, Тутин и Сјеница). После ових избора председнички кандидат Савеза војвођанских Мађара господин Иштван Пастор је рекао:„Ми нисмо допринели победи, него смо извојевали победу Бориса Тадића”[3].

МАЊКАВОСТИ ИЗБОРНОГ СИСТЕМА

Србија је грађанска и демократска земља у којој припадници националних мањина имају сва права и она требају да буду искоришћена у пуном обиму. Србија је такође и правна држава у којој су сви једнаки и равноправни пред законом. Из начела равноправности и једнакости пред законом произилази начело један човек један глас. Међутим чињеница да је победник на изборима победио у 55 општина, а побеђени у 112 општина, може нас довести у неповољну ситуацију у будућности.

Чињениница да кандидат владајуће странке може победити уз помоћ гласова припадника мањина или становника великих градова и општина, може да наведе владајуће структуре да улажу новац у велике градове и у општине које су насељене припадницима мањина како би победила на изборима. То доводи у неравноправан положај општине које имају мали број становника и које не могу да донесу велики број гласова јер владајућа структура нема интереса да у њих улаже средства. Ако на изборима мањине буду стално доносиле одлучујућу превагу на изборима постоји опасност да дође до ксенофобије и међу националне тензије, а ако пак власт буде више бринула о већим него о мањим градовима и општинама, зарад гласова и победе на изборима онда то може створити подвојеност, озлојеђеност у друштву и ривалство између провинције и главног града. Верујемо да ни мањинама није у истересу да они буду проглашени за «одговорне» што је једна политичка опција победила на изборима.

Да би се предупредиле све негативне последице које могу да проистекну из нашег изборног система неопходно је да се исти промени. У нашем изборном законодавству већ постоји институт позитивне дискриминације који омогућава странкама националних мањина да лакше уђу у парламент, те требамо сличан модел применити и код избора председника републике. Није уреду да глас становника Београда који ужива све благодети вреди исто као и глас неког држављанина Србије који живи у страху на Косову и Метохији и који се једва одважио да уопште изађе на изборе.

Да би се некако ово исправило Србији је потребан електорски изборни систем, сличан оном који постоји у Сједињеним Америчким Државама. Електорски модел који би се применио у Србији би свакој општини би био додељен одређен број електора који би био одређен бројем становника а у случају Косова и Метохије и тамошњим специфичним условима живота. Применом електорског изборног система у Србији постигла би се многа побољшања. Кандидати би били принуђени да обилазе сваку општину и да се боре за сваки електорски глас. Били би принуђени да посете сваку општину у Србији ма колико она неразвијена била и колико год се у њој бедно и тешко живело. Када било кој председнички кандидат посети ма коју општину у Србији, он ће морати да се бави само проблемима становника те општине, у намери да придобије њихове гласове, и неће моћи да прича празне приче о Европи или ко зна већ чему, или о својој савршености у односу на остале кандидате, већ ће морати да се позабави локалним проблемима, битним за живот обичних људи.

Србији је потребна промена изборног система да би се подједнако развијала у свим својим деловима територије. Ми ћемо постићи истинску равноправност грађана тек онда кад политичарима буде подједнако важан грађанин који живи у малој средини, ма које вере или нације био, са становником Београда. Када после неких будућих избора, гласачи у Тутину, Трстенику, Трговишту или Чоки диретно неком донесу победу на изборима, а не гласови из Београда онда ћу знати да смо постали истински демократска држава равноправних грађана.

©Јовановић Бошко

[1] http://www.rik.parlament.sr.gov.yu/cirilica/propisi_frames.htm
[2] „Политика“ од 12. фебруара 2008. године, страна 5.
[3] „НИН“ од 7. фебруара 2008. године, страна 6

Oбјављено на сајту  http://www.vidovdan.org